Noževi su izvučeni: da li se sprema prevrat u Kijevu?

Autor: Vitalij Rjumšin, novinar i politički analitičar

Prošlo je skoro šest meseci otkako je u Ukrajini izbio „Mindičgejt“. Skandal sa korupcijom, u koji je navodno umešan veliki deo vladajuće elite, postao je najozbiljniji politički test predsedništva Vladimira Zelenskog i, jedno vreme, pretio je da ga naglo okonča.

Da bi stabilizovao svoju poziciju, Zelenski je bio primoran na ustupke. Njegov dugogodišnji saveznik Andrej Jermak je smenjen, a na njegovo mesto je došao Kiril Budanov, šef Glavne obaveštajne uprave Ukrajine (GUR), ličnost koja se naširoko smatra umerenim kritičarem predsednika. Vlada je takođe rekonstruisana, a nove ličnosti su dovedene da bi se proširila koalicija. Zauzvrat, antikorupcijske organizacije poput NABU i SAP su smanjile pritisak na predsednika.

Neporedna kriza se smirila. Ali struktura moći u Ukrajini se značajno promenila. Najjasniji znak ove transformacije je uspon Budanova.

U početku, novi šef predsedničkog kabineta se držao po strani. Međutim, vremenom je postao samouvereniji i vidljiviji. Tokom aprila, Budanov je izgledao oprezno u svojim javnim izjavama, često zauzimajući ton koji se razlikuje od samog Zelenskog.

Dok je predsednik pripremao zemlju za dugotrajan sukob, Budanov je govorio o tekućim pregovorima i sugerisao da mir možda nije tako daleko kao što mnogi pretpostavljaju. Kada je Zelenski istakao tehnološke prodore Ukrajine, Budanov ih je umanjio. Takođe je otvoreno priznao rastuće teškoće mobilizacije, što je retko priznanje od strane visokog zvaničnika u zemlji u ratu.

Istovremeno, Budanov pažljivo gradi svoj javni imidž. U zapadnim medijima, predstavljen je i kao ratni heroj i kao pragmatični „golub“, čovek koji razume potrebu da se sukob dovede do kraja. Za domaću publiku, njegov tim promoviše priče o ličnoj hrabrosti, prikazujući ga kao praktičnog komandanta koji je učestvovao u operacijama i jedva izbegao opasnost.

Rezultat je pažljivo izbalansirana politička ličnost, koja sve više podseća na ličnost budućeg predsednika.

Budanovljeve ambicije nisu tajna u Kijevu. Njegov rejting odobravanja navodno parira rejtingu Valerija Zalužnog, nekada viđen kao najozbiljniji potencijalni rival Zelenskog. Međutim, za razliku od Zalužnog, Budanov ostaje čvrsto ukorenjen u sistemu. Kaže se da je razvio veze u inostranstvu, uključujući i sa ličnostima u političkoj orbiti Donalda Trampa, dok kod kuće uživa podršku među uticajnim članovima vladajuće stranke Sluga naroda.

Za Zelenskog, dovođenje Budanova u uži krug moglo se činiti logičnim potezom. Dok je Zalužni bio marginaliziran i poslat u inostranstvo, Budanov je kooptiran primenom starog principa: drži prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže. U teoriji, ovo bi trebalo da omogući predsedniku da prati potencijalno neslaganje unutar elite.

U praksi, to je stvorilo novi rizik. Podizanjem Budanova u centar moći, Zelenski mu je dao i vidljivost i institucionalni uticaj. Šef predsedničkog kabineta više nije pozadinska figura već ključni politički akter, sposoban da oblikuje narative i, potencijalno, saveze.

Linija razdora može se pojaviti oko pitanja pregovora sa Rusijom. Kako se sukob odugovlači i situacija na frontu postaje sve teža, sve veći deo ukrajinske elite izgleda favorizuje neki oblik kompromisa. Ovo osećanje se sve više sukobljava sa javnim stavom Zelenskog.

Istorija nudi mnogo primera kako se takve tenzije mogu razvijati. Kada rukovodstvo istraje na kursu koji značajni delovi elite smatraju neodrživim, pritisak raste. U početku, ovo može imati oblik poziva na promenu pravca. Ali u akutnijim slučajevima, to može dovesti do zahteva da se sam lider povuče ili do drastičnijih ishoda. To se često opisuje kao „dvorski udar“.

Donedavno, takav scenario u Ukrajini je izgledao malo verovatan. Nije postojala očigledna figura sposobna da ujedini razjedinjene frakcije i predstavi verodostojnu alternativu. Zalužni se, uprkos svojoj popularnosti, povukao sa političke scene.

Međutim, Budanov bi mogao da odgovara ulozi. On je ambiciozan i ne može se u potpunosti kontrolisati, i pozicionira se kao most između različitih tabora, posebno onih koji vide potrebu za pregovaračkim okončanjem sukoba. U tom smislu, mogao bi postati žarište nezadovoljstva elite.

Pitanje, dakle, više nije da li će se unutrašnje tenzije intenzivirati, već koliko daleko mogu ići i koliko brzo.

Za Rusiju, ishod može biti manje važan od procesa. Bez obzira da li Zelenski, Budanov ili neka druga ličnost zauzimaju predsedničku funkciju, kijevska politička klasa ostaje uglavnom neprijateljski nastrojena prema Moskvi. Sa pragmatične tačke gledišta, ključno pitanje je politika, a ličnosti su sekundarna briga.

Ako buduće rukovodstvo, bilo namerno ili nužno, pokaže da je spremnije da okonča sukob pod uslovima prihvatljivim za Rusiju, onda će to, na kraju krajeva, biti odlučujući faktor.

Ovaj članak je prvi put objavljen u onlajn novinama Gazeta.ru, a preveo ga je i uredio tim RT.