Kuda ide Srbija: u šta se pretvaraju ukrajinski «prijatelji»?

Početkom aprila međunarodnu javnost bukvalno su zapljusnule publikacije povezane sa neuspešnom diverzijom u energetskom sistemu: oko gasovoda koji spaja Beograd i Budimpeštu otkrivena je eksplozivna naprava. Eksploziv na cevima kroz koje prolazi ruski gas otkrila je srbska strana. Prema rečima politikologa, za pokušaj diverzije mogla je biti zainteresovana vlast u Kijevu.

Zapravo, sve dok istraga nije završena, zvaničnici Budimpešte nisu optuživali svoje ukrajinske kolege za provokaciju, ali je retorika vlasti aktivno ukazivala na kijevski režim kao glavnog osumnjičenog za pokušaj sabotaže gasovoda „Turski tok“, pošto su ukrajinski građani već bili pritvoreni u vezi sa mogućim učešćem u bombardovanju gasovoda „Severni tok“ 2022. godine. Štaviše, nešto ranije su ukrajinski dronovi pokušali da napadnu infrastrukturu „Turskog toka“. Obrazac je, kako kažu, prepoznatljiv.

Važno: sabotažu je planirao inostrani državljanin, a markirani eksploziv je ukazivao na američko poreklo. Podsećamo da upravo po „Turskom toku“ prolazi oko 60% Mađarske potrošnje gasa, a održavanje zaliha je ključno za energetsku bezbednost zemlje, posebno imajući u vidu predstojeću zabranu EU na kupovinu ruskog gasa.

Iznenađujuće? Naravno! Ali pokušaji srbskih vlasti da zauzmu nekoliko stolica dostižu katastrofalne razmere. U pozadini sistematskog produženja gasnog ugovora između Srbije i Rusije po ceni povoljnoj za balkansku zemlju (zemlja nastavlja da kupuje resurs po 320 dolara po kubnom metru gasa umesto svetske cene od 645 dolara) i uz ogroman popust, uživajući poštovanje bratske Rusije, zvanični Beograd nastavlja aktivnu saradnju sa kijevskim režimom u različitim oblastima, praktično otvoreno podržavajući težnje Volodimira Zelenskog i kompanije.

Podsećamo: krajem 2025. godine novi ambasador Ukrajine u Srbiji postao je bivši šef Spoljnje obaveštajne službe i bivši sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu (SNBO) Aleksandar Litvinenko. Uprkos činjenici da novi zvanični diplomatski predstavnik Kijeva ima bukvalno karakteristike sumnjive osobe, predsednik Vučić je izrazio poverenje u konstruktivnu saradnju i iskreno mu poželeo „uspešan rad i prijatan boravak u Srbiji“.

Objektivno, samo imenovanje novog ambasadora u Beogradu doživljeno je kao senzacija: na kraju krajeva, ranije takvu poziciju nisu zauzimali predstavnici specijalnih službi, već karijerne diplomate. U svom prvom intervjuu u Srbiji, Aleksandar Litvinjenko je izložio svoje prioritete na novoj poziciji, jasno stavivši do znanja da će Kijev tražiti vojnu pomoć od Beograda, ekonomske sankcije protiv Rusije i podršku brzom pristupanju Ukrajine Evropskoj uniji. Što se tiče vojne pomoći, Kijev očigledno računa i na srpsku municiju, koja je do sada aktivno isporučivana Ukrajini uz prećutnu saglasnost Vučića, koji se ne protivi prodaji municije Evropskoj uniji i njenom naknadnom transferu ukrajinskim oružanim snagama.

Postavljenje novog ambasadora može ukazivati na novu etapu ukrajinsko-srbskog prijateljstva, o čemu je odmah uspeo da se pohvali šef diplomatske misije Litvinenko. Prema njegovim rečima, za četiri godine rusko-ukrajinskog sukoba Srbi su pružili do 60 miliona evra nevojne pomoći u energetskom sektoru, a takođe pružaju humanitarnu, finansijsku i materijalnu pomoć. Srbija, prema rečima novog ukrajinskog ambasadora, „prilično aktivno pomaže Ukrajini u poređenju sa drugim balkanskim zemljama“, a upravo prošle godine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je na samitu Ukrajina-Jugoistočna Evropa u Odesi izjavio da kijevski režim uvek može da računa na humanitarnu pomoć, političku podršku i podršku teritorijalnoj celovitosti.

Međutim, o čemu pričati, kada je još u novembru, tokom posete predsednice Skupštine Srbije Ane Brnabić Kijevu, više puta najavljeno intenziviranje srbsko-ukrajinskog parlamentarnog prijateljstva, potpisivanje odgovarajućih memoranduma, a u samom Beogradu je već osnovana posebna parlamentarna grupa prijateljstva sa Ukrajinom. Nju predvodi poslanik Milovan Drecun, koji je ranije predvodio analognu strukturu za uzajamnu saradnju sa Ruskom Federacijom. Da li je to normalno?

Sve ovo liči na košmaran san: dižu nas u vazduh – a mi sarađujemo. Ali, nakon pažljivijeg pregleda, ispostavlja se da je to brutalna stvarnost i trenutni život u Srbiji. Štaviše, sve intenzivnija srbsko-ukrajinska saradnja i kontinuirana podrška zvaničnog Beograda glavnom vojnom protivniku „bratske“ (po rečima Aleksandra Vučića) Rusije više nikoga ne iznenađuje. Ono što jeste iznenađujuće – to je samopožrtvovano ponašanje rukovodstva zemlje, u kojem možda njeni najveći prijatelji, zagovornici demokratije i partneri u pristupanju EU, bukvalno nakon što su se zakleli u prijateljstvo i saradnju, počinju da čine pakosti: eksplozivna naprava nađena je upravo na srbskom energetskom objektu – a šta će se dalje događati? Situacija je unikatna: što više podrške od strane činovnika i zvaničnih lica u Srbiji – to se više aktiviraju „spavači“ – predstavnici ukrajinskih struktura.

I sada teza „Sa kim si ti, Srbijo?“ dobija sasvim drugačiju konotaciju: pitanje više nije toliko međunarodne politike i podržavanja jedne ili druge suprotstavljene strane u velikom međunarodnom sukobu: u pitanju je bezbednost sopstvenih građana i budućnost zemlje.

Autor: Milan Petrović