Ikonopisac iz Podmoskovlja Roman Iljjuškin o Srbiji i deci

Aktuelni Božić ikonopisac iz podmoskovskog Sergijevog Posada Roman Iljjuškin obeležio je zajedno sa srbskom decom na Kosovu i Metohiji. Tamo je odvežena humanitarna pomoć. To su dečije igračke i pisma ruske dece. Još u decembru smo razgovarali sa Romanom, i on je ispričao o svojim vezama sa Srbijom. Tako je ispalo da se njegovo prvo upoznavanje sa zemljom desilo u tragične dane 1999. godine. To putovanje može čak da se nazove pravim duhovnim podvigom.
 

Još mi je konzul u ambasadi Jugoslavije u Moskvi rekao tada: Romane, ja vas poštujem, vi idete da činite zaista dobro delo. On je tada znao da ne idem u komercijalne svrhe, i čak ne da ratujem za Kosovo kao dobrovljac. Bio sam dobrovoljac na drugom frontu – na duhovnom. I uputio sam se u Srbiju kako bih naslikao pod bombama ikonu Spasa Nerukotvorenog, koja je branila naše ratnike u bici na Kulikovom Polju i kako bih je poklonio u ime Rusa Srbima. Sada se ova ikona nalazi pored crkve Svetog Save u Beogradu u parohijskom domu. I prota i parohijani znaju da je ona naslikana kao duhovna podrška u ime ruskog naroda.
 

Užasi rata, nevine žrtve, posebno među decom. Mnoga deca su ostala siročad. Roman Iljjuškin zna ne po čuvenju šta znači rasti bez roditelja: on sam je vaspitavan u dečijem domu. Posle izvesnog vremena Roman je okupio decu iz Srbije i odveo ih na odmor u Volgogradsku oblast, u svoj zavičaj. U mnogome to se desilo zahvaljujući njegovoj saradnji sa Društvom rusko-sprskog prijateljstva i lično sa njegovom predsednicom Ivanom Žigon. Ove godine ikonopisac planira da završi restauraciju kapele u Gračanici u znak sećanja na mladog srbskog momka Nikolu Popovića koga su ubili Albanci. U svakoj školi Sergijevog Posada Roman Iljjuškin ne propušta mogućnost da ispriča deci o Srbiji i uvek nailazi u srcima učenika živ odaziv. Broj pisama sa novogodišnjim čestitkama, koje pišu deca podmoskovskog grada njihovim vršnjacima na Kosovu i Metohiji vrlo je velik. I dobijaju ih oni ne prvi put. Roman Iljjuškin se seća svog prošlogodišnjeg putovanja na Božić na Kosovo i Metohiju.
 

Tada sam poveo sa sobom svog jedinog sina, kaže Roman Iljjuškin. Direktor našeg Doma Kulture dao mi je novogodišnji kostim, ukrašen zvezdama. Sin je bio odeven u starorusku lanenu košulju sa pojasom i šuabru od lisice. Pridružilo nam se pozorište Kovčeg iz Sergijevog Posada, čiji  glumci su nastupali pred srbskom decom sa legendom na ranohrišćansku temu. Imali smo 250 kilograma dečijih igračaka i stotine pisama od dece iz Sergijevgo Posada. Sin i ja smo se smesili u hotelu manastira Gračanica, obišli smo deset srbskih škola, poklanjali učenicima poklone i pisma. U znak odgovora oni su napisali svojim podmoskovskim vršnjacima više stotina pisama, koja sam već stigao da podelim. Između ostalog, prvo u našoj gradskoj administraciji nisu verovali da će mi poći za rukom da ostvarim putovanje. Pitali su me: Ko će te pustiti na Kosovo? Ko si ti za našu ambasadu u Beogradu? Ali sve je bilo jednostavnije: od 1999. godine u Srbiji je ostalo mnogo mojih prijatelja.