Ruska zvona: na Zemlji i na nebu

3. februara u Moskvi je počela s radom godišnja izložba-sajam „Crkvena zvonjava zvona“. A nedugo pre nje rukovodilac prestoničke škole zvonara Ilija Drozdihin je na konferenciji za štampu ispričao kako ruski majstori za zvona spajaju tradiciju ove pravoslavne umetnosti s novim mogućnostima i s novim problemima, koje postavlja naše vreme.

Pre svega, važna je priprema profesionalnih zvonara, pošto je zvonarska tradicija, prekinuta u ateističko sovjetsko vreme, praktično bila izgubljena, - ističe Ilija Drozdihin.

Škola se ne bavi samo obukom, - kaže stručnjak. – Mi pomažemo hramovima da okače zvona, u izgradnji zvonika, kontrolišemo postupak izlivanja zvona. Zapravo, ideja za organizaciju škole zvonara pojavila se upravo u vezi s ovim. Počeli su da nam se obraćaju ljudi s problemom: navodno su naučili da izlivaju dobra zvona, a stručnjaka, koji znalački mogu da koriste komplet zvona, nažalost, ima vrlo malo. Jer ruski zvonarski stil je najbogatiji i u suštini, on je unikalan.

Njegova neponovljivost je u tome što zvonari koriste veliki broj zvona – do petnaest. Ogromna zvona, koja zvuče teško i nisko daju ujednačen zvuk, na čijem fonu mala zvona odzvanjaju u različitim ritmičkim „obrascima“. I tu je vrlo važan momenat improvizacije, zato što praksa „mehaničkog zvona“, koja se primenjuje u inostranstvu, kad se na zvonicima montiraju kompjuterski sistemi i kad se zvona mogu pokrenuti čak i uz pomoć mobilnog telefona – takva praksa je za pravoslavno zvono nemoguća. Međutim, napravljeni su „pultovi za upravljanje“ do kojih dolaze konopci, vezani za jezičke zvona. I tada jedan čovek uz pomoć nožnih pedala, nadlanica i laktova može da stvara složeno zvučanje.

Zvonjava zvona je poziv na molitvu, - ističe zvonar Ilija Drozdihin. – Zvonari, improvizujući, otkrivaju dušu. To je živo načelo i čini smisao našeg zvučanja zvona – svojevrsna propoved uz pomoć zvona.

Uostalom, zvonjava zvona u Rusiji nije imala samo bogoslužbenu funkciju: njom su pozdravljani visoki gosti i upozoravalo se na približavanje neprijatelja, pozivalo se na narodna sabranja i objavljivala se mobilizacija, čak se upozoravalo i na nevreme, na primer, na mećavu, - priča Ilija Drozdihin.

Kod nas se pojavila ideja da se obnovi takozvana zvonjava za mećavu, koja je u staro vreme putnike, koji su zalutali za vreme mećave i oluje, usmeravala prema hramu, gde je čovek mogao da sačeka da nepogoda prođe. Danas se ova prirodna nepogoda može uporediti, na primer, s problemom gužve u saobraćaju. Zvonjavom zvona možemo da pozovemo vozače da sačekaju da prođe vreme najveće gužbe u hramu, kako bi došli sebi, razmislili o večnodti, pomolili se.

Teško je reći kako će vozači reagovati na tako neočekivanu ponudu, ali sami zvonari već pregovaraju s nastojateljima hramova o mogućnosti „zvonjave za gužvu u saobraćaju“, specijalno udaranje u zvono uči se u prestoničkoj zvonarskoj školi.

Zasad se zvona „spuštaju s neba na zemlju“ – u bukvalnom smislu – uglavnom za vreme koncerata i festivala. I to se dešava prilično često, ističe Ilija Drozdihin. Pojavila se čak i reč „zvonizam“, kojom se označavaju i koncerti zvona, koji se održavaju u okrilju Crkve – oni ne protivreče bogoslužbenoj praksi – i festivali zvona. Postoji tendencija da se zvuk zvona koristi na svadbama, komercijalnim manifestacijama...