Tajne 90-ih u Jeljcinovim pismima

Moskva je 90-ih godina prošlog veka ostajala jedan od najvažnijih faktora na međunarodnoj sceni. Različita mišljenja o tome da se posle raspada SSSR Rusija našla na periferiji svetskog procesa još jednom je opovrgnuto pismima prvog predsednika RF, smatraju politikolozi. Knjiga Prepiska predsednika RF Borisa Nikolajeviča Jeljcina sa šefovima država i vlada predstavljena je u Moskvi.

Događaji tog vremena i danas ostaju predmet diskusije u ruskom društvu. Deo njega bez pardona ocenjuje spoljnu politiku Jeljcina kao politiku haosa i nazatka. Drugi vidi u njoj klice nekakve nerealne „druge Rusije“.

U izdanje u dva toma ušlo je preko hiljadu pisama, datiranih drugim Jeljcinovim predsedničkim mandatom 1996-99. Njegovi autori ističu da se nikada još razmena pisama na vrhu nije iznosila u javnost tako operativno: obično su slični dokumenti skriveni od tuđih očiju niz decenija. U knjizi nisu samo pisma prvog predsednika Rusije liderima 113 zemalja, rukovodiocima EU, Saveta Evrope, UN, drugih međunarodnih organiazcija, već i pisma Jeljcinu od stranih poslenika. Bez obzira na sve unutrašnje pobleme, svoje interese na međunarodnoj sceni Rusija je branila dosledno, istakao je u intervjuu za Glas rusije glavni urednik lista Rusija u globalnoj politici Fjodor Lukjanov.

Treba shvatati žanr ove prepiske: u svakom slučaju dokumenti su se vrlo brižljivo obrađivali. Osim toga, nije sve tu ušlo – predstavnici drugih zemalja nisu hteli da daju dozvolu za objavljivanje mnogih svojih pisama. Zato su neke nijanse propuštene. Ali od onoga što je objavljeno ne stiče se ni najmanji utisak da je Rusija bila na periferiji svetskog procesa. Naprotiv, vidi se da čak u toj krajnje teškoj epohi po Rusiju, zemlja je ostajala važan faktor na međunarodnoj sceni.

U svojim pismima Jeljcin ubedljivo pokreće pitanja koja izazivaju zabrinutost Kremlja – i ne ide na kompromis kada je uveren da je u pravu. U pismima predsedniku SAD Klintonu, britanskom premijeru Bleru, šefovima drugih država on brani neophodnost mirnog rešavanja konflikata koji su 90-ih nicali kao pečurke posle kiše. Tako je pošlo za rukom da se odloži, mada ne i da se spreči, upad u Irak – Moskva se zalagala za uidanje sankcija i protiv vojnog pritiska na Teheran. Do poslednjeg trenutka predsednik je insistirao na neophodnosti direktnih mirovnih pregovora između predstavnika NATO-a i tadašnjeg predsednika Jugoslavije Miloševića. Upozoravao je na nedopustivost proširenja Severnoatlantske alijanse na Istok. U prepisci je odražen i problem PRO. Već tada Vašington je sa saveznicima planirao da razmesti protivrakete u blizini ruskih granica. Ipak stav Kremlja je bio nepokolebiv. Upravo zahvaljujući njemu, posle 15 godina ovaj projekat još uvek ostaje projekat.