Kako je teško biti kulturan u Evropi

Ovih dana predsednik Francuske Nikola Sarkozi izjavio je da je politika multikulturalizma u njegovoj zemlji neuspela. Moj odgovor je nesumnjivo – da, to je neuspeh, rekao je Sarkozi. Po rečima predsednika, ako čovek dolazi u Francusku, on treba da postane deo francuske nacije, a ako ne želi da to čini – neće postati željeni gost u zemlji. Izjave ovakve vrste već smo čuli od nemačkog kancelara Angele Merkel, i od britanskog premijera Dejvida Kamerona. Kako sada evropljani planiraju da grade odnose sa imigrantima, sa onima koji već imaju evropsko državljanstvo, i sa onima koji dolaze, i koji će, naravno, dolaziti? U čemu su uzroci neuspeha, i kakva će politika sada biti najefikasnija u pogledu doseljenika?

Postavili smo naša pitanja naučnom saradniku Evropskog instituta RAN Vladimiru Švejceru.

Treba videti nekoliko aspekata imigracionog problema. Prvo – to je ekonomska svrsishodnost da se ljudi iz drugih regona sveta nalaze u Evropi. Tu je više ili manje jasno: ako potreba za njihovim proizvodnim snagama bude odgovarala potrebama Francuskoj ili Nemačkoj – pitanje će se rešavati prilično jednostavno. Istina, ovde treba imati u vidu momenat da evropska socijalna politika ne predviđa takvu najezdu stranaca. I već se čuju glasovi da socijalna država, izgrađena u Evropi kao sistem zaštite siromašnih ljudi, koji često nemaju posao, ne pretpostavlja takvu količinu nove radne snage. Drugo – kulturni aspekat. Kako će se osećati ljudi koji su doputovali iz Afrike ili Azije u prostore druge kulturološke sredine? Ovde treba imati u vidu da je sasvim nerealno očekivati od njih odustajanje od svoje religije ili običaja. Pre će ovi ljudi živeti po svojim unutrašnjim zakonima. Ali tu se pojavljuje problem, hteli oni ili ne, moraće da uzimaju u obzir one norme evropskog zajedničkog života koje postoje u zemlji domaćinu. Treba se podčinjavati određenim zakonima, živeti u određenoj sredini, gde običaji pridošlica ne bi stupali u disonansu sa običajima evropljana. Kako ne bi bilo kršenja javnog greda, kako se na ulicama ne bi klali ovnovi za vreme religioznih praznika, kako bi bilo čisto. Ovi momenti vrlo su važni za povoljne perspektive.

Kakva je vaša prognoza o budućnosti Evrope za 20 godina. Da li će evropljanima poći za rukom da integrišu svoje imigrante u društvo ili će biti stvorena neka distanca između svojih i tuđih?

Pitanje je složeno. Kao prvo, ljudi koji dolaze u Evropu vrlo su različiti. Jedna stvar su Vijetnamci – uredni, pokorni, vredni ljudi, druga stvar su pridošlice iz afričkih zemalja – oni žive malo drugačije. Ne govorim da li je to bolje ili gore. To je drugi način postojanja. Ne mogu se svi imigranti staviti u isti kalup. Jedni ljudi će se brže prilagođavati, drugi će shvatati da im je važniji posao, ekonomski nivo od očuvanja onih normi svog života koje izlaze van okvira prihvaćenog u pojedinoj zemlji. U izvesnoj etapi to će se osvestiti.

Ali moguće su i određene eksplozije. Na primer, nezadovoljstva kod lokalnog stanovništva u pogledu imigranata. Radikali-nacionalsti koji postoje u Francuskoj i u Nemačkoj zalagaće se protiv njih. I vlasti će imati probleme ne samo sa imigrantima, već i sa onima koji će se boriti protiv njih bespravnim metodama. To takođe treba imati u vidu.