Put ka neustrašivosti

Neki se boje da lete avionom ili da se voze liftom. Neki dugo čekaju na trotoaru dok se odluče da pređu ulicu. Ima ljudi koji ne mogu da spavaju u tami. Američki naučnici obećavaju da će osloboditi čovečanstvo od različitih fobija. Oni tvrde da su našli oblast u  mozgu koja izaziva u čoveku osećaj straha.

Ako čoveku ne bude radio jedan od delova malog mozga on će zaboraviti na strah. Tako se desilo jednoj ženi iz Ajove koju su pregledali naučnici mesnog univerziteta. Zbog svog defekta ona se ničega ne boji: može da uzima u ruke zmije i pauke, gleda filmove strave i užasa. Ona se radi toga ne boji, ona zaista ne zna za strah, mada ima kao i drugi ljudi sva osećanja i emocije. Za čoveka je prirodan osećaj straha. Od prastarog doba on je pomagao ljudima da istraju, - kaže šef laboratorije patologija velikog mozga Moskovskog NII psihijatrije Marat Uzbekov.

Strah ima dva uzroka. Prvi su situacioni strahovi, recimo, požar, katastrofa. Čovek vidi neki događaj koji izaziva kod njega osećaj straha. Postoje i fobije koje ne zavise od ljudske volje. To su poremećaji u metabolizmu, urođeni ili stečeni.

U normalnom stanju  deo malog mozga, - tvrde naučnici SAD, - stalno selekcira informacije koje stižu u veliki mozak preko čula, te na osnovi životnog iskustva čoveka pokušava da prognozira situacije koje mu ugrožavaju život.  Nalaženje strukture mozga koja odgovara za osećaj straha, proširuje mogućnosti lekara koji oslobađaju pacijente od različitih fobija ili posttraumatskih  poremećaja, - smatra  profesor Naučnog centra psihološkog zdravlja RAMN Sergej Jenikolopov.

Svakako, razrađivaće se i novi načini savlađivanja. Ako su to ranije bila neka farmakološka sredstva, koja su delovala uopšteno, danas to mogu da budu elektrofiziološka sredstva, koja deluju na određenu oblast mozga radi ukidanja  konkretne situacije koja izaziva strah.

Inače je mozak veoma složena struktura za koju nije dovoljan jedan primer. Potrebno je sprovođenje dopunskih istraživanja, - ubeđeni su ruski psihijatri, - da bi se saznalo koja je tamo razmena materije, koji neuromedijatori rade. Tek onda je moguća borba protiv patoloških procesa pomoću uticaja na određeni deo mozga. Da li je to prihvatljivo, ili opasno, moguće je reći tek posle detaljnih istraživanja i eksperimenata.