Da li druge čeka Afrički scenario?

Da li će talas revolucija u Severnoj Africi moći da provocira slične događaje u drugim regionima sveta – Indiji, Kini, Latinskoj Americi, Srednjoj Aziji? Jer većina tamošnjih stanovnika ne može se nazvati imućnim i stopostotno uverenim u svoje perspektive. Isto kao i stanovništvo Severne Afrike, koje je prestalo da se miri sa svojim režimima i izašlo na ulice.

Događaji u Severnoj Africi su pokazali: u epohi masovnih komunikacija ljudi su se ispostavili sposobnim za horizontalnu integraciju i aktivan otpor ustoličenim režimima. Ipak, prognoze da se sindrom ustanaka može prebaciti i na druge potencijalno opasne teritorije, najverovatnije su prevremene, mada se to ne može ni isključiti.

Na primer, u indijskoj prestonici Delhiju održane su demonstracije sa sto hiljada ljudi protiv rasta cena namirnica. Takvo masovno nezadovoljstvo ljudi u zemlji nije odavno zabeleženo. Uzimajući u obzir da trećina stanovništva Indije živi u bedi, takva akcija je naterala vlasti da se zamisle o svojim perspektivama. Između ostalog, sindikati koji su organizovali demonstracije nisu postavili pitanje o smeni vlade. U prvom redu to je vezano sa tim što u Indiji postoje realni izbori i mogućnost da se smene neefikasni upravljači.

Druga je stvar Kina. Čitava vlast u njoj pripada komunističkoj partiji i o klasičnoj demokratiji tamo nema reči. Ipak ljudi protestvuju protiv korupcije i raslojavanja društva. Pojedine akcije nezadovoljnih održavaju se uglavnom u manjim mestima. Vlada Kine odlično shvata opasnost razvoja ove tendencije. Upravo zato svi napori države usmeravaju se na razvoj ekonomije i tehnologija, osvajanje svetskog tržišta. Obični Kinezi osećaju pozitivne izmene. Šansa da će doći do masovnih istupanja značajno se smanjuje, čak bez obzira na pokušaje disidenata da poljuljaju politički režim.

Nesmenjivost vlasti, koja je postala jedan od razloga severnoafričkih buntova, skoro je prevladana u Latinskoj Americi. Tako da sa te strane vlasti zemalja regiona nemaju čega da se plaše, smatra ekspert Instituta za Latinsku Ameriku RAN Emil Dabagjan.

Period vojnih diktatura postao je stvar prošlosti. Sada većina zemalja ide putem demokratskog razvoja i redovne promene vlasti. Na primer, u Brazilu za šefa države sada je izabrana dama. Pre toga četiri godine bio je vrlo uspešan predsednik. Njega su podsticali da promeni ustav i ostane još 4 godine. On je kategorički odbio. U Urugvaju je slična sitaucija. U većini zemalja regiona predsednici ne sede dugo.

Uporedo sa tim određene bojazni izaziva Venecuela, dodaje ekspert. Ugo Čavez je uvećao predsednički mandat sa 5 na 6 godina, a zatim je postigao usvajanje popravke, koja ne ograničava boravak na najvišoj dužnosti. Već počinju da se čuju glasovi o tome da Čavez može da podeli sudbinu Hosnija Mubaraka.

Što se tiče Srednje Azije, revolucionari scenario tamo je sasvim moguć, smatra analitičar Instituta za svesku ekonomiju i međunarodne odnose Andrej Volodin.

Tamo problemi postoje odavno. Odvojivši se od SSSR, ove zemlje nisu mogle da stvore svoju efikasnu ekonomiju, savremene političke institucije. Odatle svakakvo nezadovoljstvo projektuje se na borbu između različitih grupa etnokratskih elita, odatle i revolucije u boji. Svi unutarkrizni faktori ostaju. Tim pre što su vrlo aktivne snage radikalnog islama, koje deluju sa susednih teritorija.

Da podsetimo na prošlogodišnje tragične događaje u Kirgiziji, koji su pokazali: sitaucija u nekim zemljama regiona može da se promeni u svakom trenutku. I dalje je aktuelan takozvani avganistanski faktor. Profesor Kabulskog univerziteta Nasrula Stanakzaj ubeđen je da ako se danas ne okonča sa radikalizmom Al Kaide i talibana u Avganistanu, sutra će se on ispoljiti na drugim mestima. I to ne nagoveštava ništa dobro.