Rusija je protiv spoljašnje intervencije

Čelnik Pentagona Robert Gejts je za vreme posete Rusiji predložio Moskvi da razmisli o učestvovanju u specijalnim operacijama međunarodnih koalicija u sferi bezbednosti i borbe protiv terorizma. Nije isključeno da je samim tim rukovodilac vojnog nadleštva u skrivenoj formi aludirao na pridruživanje Rusije akcijama međunarodnih snaga u Libiji. Pozicija ruskih vlasti je nedvosmislena: svi unutrašnji konflikti treba da budu regulisani bez spoljašnjih intervencija, tim pre bez sile.

Razume se, Gejts nije uputio konkretan poziv Rusiji da učestvuje u bombardovanju Libije. On je još jednom istakao da Rusija i SAD više nisu neprijatelji i kao potvrdu restartovanja odnosa naveo je primer saradnje dveju zemalja na Balkanu, u Avganistanu i Iranu. U ovom kontekstu je između ostalog, bilo reči i o Libiji, gde bi Rusi i Amerikanci takođe mogli da rade rame uz rame. Ruski predsednik Dmitrij Medvedev je već izjavio da sličan scenario nije moguć, osim toga, delvoanje koalicije u Libiji nije usaglašeno i nema jasnog plana.

Istaći ćemo da Gejtsova teza o saradnji Rusije i SAD na Balkanu izaziva velika pitanja. Kao što je poznato, Rusija je svojevremeno nastupila s oštrom kritikom neopravdano okrutne operacije NATO u ovom regionu. S Avganistanom takođe nije sve glatko: snage koalicije u njemu trpe neuspeh za neuspehom. Nijedan od gromko najavljenih ciljeva nije ostvaren. Moguće je da su ruski vojnici tamo potrebni kao dodatna „radna snaga“, kojoj će biti poverene prilično nepoželjne obaveze. U celini, predlozi za uvlačenje Ruske Federacije u vrlo dvosmislene specijalne operacije međunarodnih snaga, koje se uglavnom odvijaju pod vođstvom NATO čuju se zavidno redovno. Oni su postali stabilna tendencija.

Rusija ne može da učestvuje u sličnim oružanim akcijama ukoliko ne postoji direktna pretnja po njene nacionalne interese i bezbednost, uveren je stručnjak Instituta za strateške procene i analizu Sergej Demidenko.

Imamo dovoljo diplomatskih i ekonomskih mogućnosti kako bismo branili svoje interese efikasnije. Kako pokazuje iskustvo našeg učestvovanja u različitim operacijama u prošlosti, nismo dobili ozbiljne geopolitičke prednosti od toga. Nemam u vidu samo Avganistan, već i Egipat i Siriju. Amerikanci su postali oprezniji. Oni pokušavaju da reše probleme ne samo krvlju svojih vojnika, već i uz pomoć maksimalnog angažovanja međunarodne zajednice. Mi nemamo razloga da pomažemo tome da neko vadi kestenje iz vatre našim rukama.

Istaći ćemo da su praktično sve vojne operacije Zapada u toku poslednjih godina počinjale od vrlo dobrih namera: uvođenje demokratije, oslobađanje naroda od tiranije, ekonomski razvoj i politička stabilnost. To je bilo deklarisano. Bez obzira da li je u pitanju svrgavanje autoritarnih režima Slobodana Miloševića i Sadama Huseina ili borba protiv „Al-Kaide“ i drugih međunarodnih terorističkih organizacija. Međutim, ispostavljalo se da je rezultat uvek isti: zemlje, koje su lično iskusile „čari“ sankcija i vojnih udara, tonule su u ekonomski haos i političku zbrku. Rastao je ekstremizam, proizvodnja droge, nivo kriminala, a stanovništvo je padalo u pučinu siromaštva i nesigurnosti. Potvrđena je biblijska istina o tome kuda vode na prvi pogled dobre namere.