Bespilotne letelice za beduine

Obično suzdržani generalni sekretar NATO-a Andres Fog Rasmusen ovog puta nije izdržao: Naš zadatak je da zaštitimo ljude, a ne da ih naoružavamo. Debate među saveznicima iz alijanse su se vodile oko pitanja: da li da se isporučuje naoružanje libijskim pobunjenicima? Ne preti li to posledicama? Između ostalog, neće li oružje početi da radi u korist novog, još masovnijeg građanskog rata u slučaju svrgavanja Gadafija? I neće li se razmileti među arapsko-afričkim ekstremističkim grupama poput Al-Kaide? Problem razmatra analitičar Sergej Guk, ekspert za Libiju, kandidat istorijski nauka, stariji saradnik MGIMO Jurij Zinjin.

Da započnemo time da pobunjenici nemaju čak ni jedinstvenu komandu. Mnogi od komandira malih odreda (dva-tri džipa i nekoliko desetina pobunjenika) ne priznaju iznad sebe nikakvu vlast. I ne prestaju da traže vojnu pomoć od NATO-a. Situaciju razjašnjava Jurij Zinjin.

Sada je situacija nejasna i maglovita. U toku je propagandni rat. Gadafi vrlo snažno plaši Zapad aveti Al-Kaide, time da će se Libija pretvoriti u Avganistan. Istina je da plemenski i čak regionalni odnosi do danas igraju vrlo veliku ugolu u politici. Plemena kojih u Libiji ima preko sto, između sebe su vrlo pozveana i žive po čitavoj teritoriji zemlje. Zato će moguće isporuke naoružanja otići, pre svega, saplemenicima. Sa druge strane, Gadafi je pretio da će naoružati čitav narod. Ako njegovo stanje postane katastrofalno, on svoja skladišta takođe može da otvori. I oružje, uključujući rakete PVO, minobacači, mogu da se raziđu po plemenima koja su mu lojalna. I da dospeju u razne tačke Libije, koja se po teritoriji može uporediti sa tri Ukrajine.

Kako potmci beduina planiraju da ovladaju složenim vojnim tehnologijama, ostaje nedorečeno. Pitamo eksperta. Odgovara Jurij Zinjin.

Neki načelnici među pobunjenicima su bivši oficiri armije Libije, koji su najverovatniej prešli zato što pripadaju plemenima koja žive na istoku. Gledao sam njihove biografije, oni su svi po pravilu rođeni u Bengaziju, u okolnim gradovima. Tu je ulogu odigrao rodoslov, krvna pripadnost. Ali osim načelnika, potrebni su profesionalni vojnici. A to za sada ne vidim. Najverovatnije to je omladina – dobrovoljci koji su prilično loše organizovani, slabo obučeni. I, naravno, njihovi uspesi su po pravilu postali mogući posle nadapa avijacije zapadne koalicije po ipak organizovanoj i obučenoj Libijskoj vojsci. Šta god da govore o njenom „ne baš najboljem stanju“. Tako da teško da se od pobunjenika može očekivatni nekakvo jedinstvo.

Strana koja se naziva ustanici, u stvari je pačvork prekrivač. Danas jedna plemena podržavaju ustanak, sutra će se ona opet zakleti na vernost Gadafiju. Nekontrolisano kretanje. I šta će biti sa zemljom posle pada aktuelnog režima, niko ne može da predvidi. Većina eksperata se slaže u jednom: gađanski rat, borba za vlast ne može da se izbegne. Zato opaske zapadnih političara, koji se ne odlučuju da naoružaju pobunjenike, ovo bezvlašće, sasvim su jasne. Oružje zatim neće moći da se vrati. Bumerang može da se vrati odatle odakle je bačen.