A sutra – bombe na Damask?

Još jedan sporazum o primirju još jednom je odbačen. Ovo gputa golub mira je bio izaslanik Moamera Gadafija, koji je odabrao za posrednika grčku vladu. Koliko su ozbiljne aktuelne, pa i prethodne inicijative strana, na ovo pitanje libijski politički ping-pong ne daje odgovor. Kako bi se napravio omlet, treba da se razbije jaje. Kao bi se videle namere strana, potrebni su pregovori. A milionima Libijaca ostaje uloga bez krivice krivih žrtava NATO bombardovanja i raketiranja. Temu legitimnosti vojnih dejstava koalicije razmatra komentator Sergej Guk i ekspert, potpredsednik Ruske asocijacije međunarodnog prava, profesor diplomatske akademije MIP RF Oleg Hlestov.

Alijansa od početka nije ni mislila da ispuni rezoluciju UN o čistom nebu, već je, koristeći vojnu nadmoć, krenula da pegla teritoriju Libije. Ponovilo se ono što je preživelo stanovništvo Jugoslavije i Iraka. Tamo su ljudi ginuli, istina bez rezolucije SB UN. Mada od toga nije bilo lakše. Ali sada i tako krhka arhitektura globalnog svetskog poretka može konačno da se sruši. Da li danas može da se govori o legitimnosti vojne operacije NATO-a, koja otvoreno utabava put jednoj političkoj snazi radi svrgavanja druge? Mišeljenje Olega Hlestova.

Sa tačke gledišta međunarodnog prava, dejstva grupe zemalja NATO-a su nezakonita. Zaštita ljudskih prava – stanovništva u slučaju njegovog masovnog uništavanja – pravosnažna su dejstva od strane SB UN. SB usvojio je odgovarajuću odluku 17. marta, u kojoj je priznao: ne dopušta se korišćenje libijske avijacije protiv pobunjenika. Ali to što sada preduzimaju zemlje NATO-a napušta okvire usvojenog u rezoluciji SB. To je već u suštini izvrtanje one ideje radi koje je usvojena rezolucija.

Pobunjenici sa oružjem u rukama nastupaju protiv vlade. Nastaje borba za vlast i to je nažalost prilično česta pojava. Pomagati u tim uslovima da se smanji pogibija civila logično je. Ali to što čine zemlje NATO-a protivreči međunarodnom pravu. I u suštini predstavlja grubo njegovo kršenje. Pri čemu, bez jasnih predstava u šta sve to može da se pretvori nadalje. Možda će se država raspasti?

Sasvim moguć ishod. Zvanično je potvrđeno da na teritoriji Libije operiše agentura CIA i britanske MI-6. Navode na ciljeve NATO avijaciju i rakete. Ako to nije početak kopnenog rata, koji je kategorički zabranjen od strane SB, šta je onda? Sve više je informacija o tajnim isporukama zapadnog naoružanja pobunjenicima. Embargo koji su uvele UN za SAD i njihove saveznike je izgleda prazno slovo na papiru. I pomorsku blokadu alijansi niko nije dozvolio. Humanitarni ciljevi? Za sada su to samo razgovori. Koliko se zna, Libijci, koji su počeli da osećaju nedostatak hrane, ni iz SAD ni iz Evrope nisu dobili ni jednu pošiljku.

Naredne nedelje bombe će se obrušiti na Damask? – pita se u jednom naslovu nemački nedeljnik Cajt. Zašto da ne? Sirijski predsednik Bašar Asad za Amerikance odvano nije trn, već deblo u oku. I pošto prag koji zabranjuje primenu nasilja u svetu de fakto sve više opada, sasvim je moguća još jedna tipično „humanitarna“ akcija NATO-a – sada već na Bliskom Istoku. Rezolucija o Libiji se sasvim može upotrebiti kao presedan, pretvorivši je u kart-blanš za dejstva protiv Sirije. Ili Jemena. Ili Saudijske Arabije. Izgovor su antivladine demonstracije, oružana istupanja pobunjenika, koji će se uvek naći. A ako se ne nađe, nije strašno. Ponekad se to može izrežirati.

Međunarodno pravo započinje pre svega garantovanim odustajanjem od nasilja ili primene sile. NATO argument o zaštiti civila u Libiji ne fukncioniše. Jer se naoružavanje ustanika u kategoriju civila nikako se odnosi. Koaliciji bi više pristajao drugi argument, koji je Julij Cezar koristio pred pobeđenima: O kakvim pravima tu govorite kada ja u ruci držim mač?