Pronađen gen bodrosti

Julije Cezar i Leonardo Da Vinči spavali su po 2 sata dnevno. Praktično bez sna mogao je Salvador Dali, stvarajući svoja nadrealistička dela. Tri sata u toku noći i jedan sat posle ručka spavao je Vinston Čerčil. Američki naučnici tvrde da su otkrili tajnu „elite koja ne spava“. Sada oni nameravaju da ukrote san i običnih smrtnika.

Ispitavši jednu kalifornijsku porodicu, fiziolozi lokalnog univerziteta su primetili da neki njeni članovi – majka i ćerka – idu na spavanje posle ponoći, a ustaju sa petlovima. Pri tome se osećaju sasvim bodro i nisu im potrebna tonizirajuća sredstva. DNK-testovi su otkrili kod žena mutaciju gena hDEC2, koji im omogućava da spavaju 4 sata bez štete po zdravlje. Promenivši sličan gen kod miševa, naučnici su utvrdili da su glodari takođe počeli da spavaju manje nego obično.

Potreba za snom je isto takva individualna karakteristika kao njegova visina, težina i drugi fiziološki parametri, istakao je u intervjuu za Glas Rusije šef odeljenja Centra za rehabilitaciju Uprave poslova Predsednika RF Dmitrij Kalistov.

Glavni kriterijum efekstivnosti sna je stanje bodrosti. Tačnije u toku dana ne treba da se ispoljavaju znaci nedostatka sna u vidu pospanosti, i, naravno, ne treba da bude nikakvih negativnih posledica po zdravlje. U prvom redu, kardiovaskularnih, kao i promena u imunitetu, koji se može oceniti pomoću instrumentalnih istraživanja. Ako neke posledice postoje, to se može oceniti kao varijanta nesanice i zahteva medicinsku intervenciju – ili psihološkiu ili prepisivanje medikamenata.

Ostaje nejasno šta se smatra normom. Postoji čuveno pravilo osmorke: 8 sati spavanja, 8 rada i 8 odmora radi očuvanja zdravlja. Neki somnolozi insistiraju na 7 sati: kraći ili duži san uvećava rizik od prevremene smrti. U skladu sa međunarodnom klasifikacijom normi sna preporučuje se od 4 do 10 sati. Ako čovek spava manje i oseća se pri tome dobro – njega ubrajaju u nespavalice, ako spava više od 10 sati – u spavalice.

Na dužinu sna nesumnjivo utiče individualna genetska predizspozicija. I ne radi se o mutaciji nekog gena, već u tome što dužinu sna detetu zadaju roditelji, on je nasleđuje.

Što se tiče mutanata, takvih ima otprilike jedan do tri na stotinu. Ovi ljudi čine takozvanu elitu koja ne spava. Oni ne samo da malo spavaju, već su i mršaviji i optimističniji i poseduju smanjenu osetljivost na bol. Američki naučnici nameravaju da detaljnije prouče strukturu njihovog DNK, kako bi razradili preparate koji mogu da menjaju odnos sna i budnog stanja. Samo ne zna se zašto je to potrebno.