On sam je sunce

3. maja, na predlog Međunarodnog društva za sunčevu energiju (MDSE) na svetu se slavi Dan Sunca. Od 1994. godine na taj način se privlači pažnja sveske zajednice za mogućnosti korišćenja obnovljivih izvora energije. Uostalom, zvezda po imenu Sunce, koja daje život svemu što postoji na Zemlji, zaslužuje sveukupnu pažnju, uključujući i umetničku.

Folklor naroda Rusije – zemlje koja ne spada u najsunčanije, ma kako čudno to bilo, bukvalno je napojen Suncem, smatra direktor jedinog na svetu Muzeja Sunca, koji je osnovan u sibirskom gradu Novosibirsku, Valerije Lipenkov.

U crtežima na steni drevnih naroda Sibira, - kaže naučnik, - pojavili su se prikazi divokoze, a pored nje je sunce. Sunce daje ritam evolucije u svim aspektima – u filosofskom i fizičkom smislu. Kad se tačka ravnodnevice pomerala iz jednog znaka zodijaka u drugim, menjali su se pogledi ljudi na svet.

Simboli Sunca se u ruskoj narodnoj kulturi sreću na svakom koraku. Međutim, oni se mogu pronaći i u profesionalnoj ruskoj umetnosti. Na primer, u HH veku: „Crni kvadrat“ Kazimira Maljeviča! Da, upravo ova slika, koja je preokrenula osnove umetnosti, rođena je zahvaljujući Suncu. Maljevič je uređivao scenu za futurističku operu „Pobeda nad Suncem“. Tada se na zavesi pojavio crni kvadrat, koji simbolizuje pomračenje sunca. Preostao je samo korak do nastanka novog slikarstva – bespredmetnog. I Maljevič ga je učinio: pripremajući brošuru po skicama za operu „Pobeda nad Suncem“ on je prikazao „Crni kvadrat“ kao manifest „novog realizma“. Kasnije je Maljevič ovom „novom realizmu“ dao naziv – suprematizam.

Među kompozitorima, najneravnodušniji prema Suncu, naravno, bio je klasik HH veka Sergej Prokofjev. On je čak napravio rukotvornu „Drvenu knjigu“ u koricama od dve obične daske s poleđinom od grube crne kože, probijenu običnim ekserima i s gvozdenim kopčama. U ovoj knjizi Prokofjev je skupljao autografe svojih poznatih savremenika, koji su odgovarali na pitanje: „Šta mislite o Suncu?“ Naučni saradnik moskovskog muzeja Prokofjeva Marina Rahmanova smatra da je to ispoljavanje Prokofjeve ekstravagantnosti i paradoksalnosti.

Ekstravagantnost postoji i u samom pitanju Prokofjeva. Međutim, postoji i zakonitost u tome što on govori upravo o Suncu, a ne o Mesecu ili o nebu. To je povezano s njegovim doživljajem sveta, s onim što je video u detinjstvu – vrele stepe pod suncem. Slika svetlosti i sveta provejava kod Prokofjeva. To je i stepsko skitsko načelo i svetlonosno rusko načelo. U njegovoj muzici uopšte ima mnogo sunca.

Čini se da je prva osoba koja je Prokofjeva nazvala „sunčanim sunarodnikom“ bila umetnica Natalija Gončarova – „Amazonka ruske avangarde“. U „Drvenoj knjizi“ ona je ostavila ženski dirljiv zapis: „Vrlo lepo nežno sunce: sunašce jasno, čini se, postoji samo kao rusko.“ A kompozitor Igor Stravinski se odazvao poslovno, ali potpuno neočekivano: „Vrlo je glupo što je na nemačkom Sunce ženskog, a ne muškog roda.“ U kolekciji postoje i navodi dvojice velikih šahista: Hose Raul Kapablanka je bez posebnih izmišljanja napisao da je sunce život, a Aleksandar Aljohin se izrazio maglovito: „Kad ga vidim, svet je metvičast.“ Umetnik Mihail Larionov je nacrtao nešto što ličini na ženu u obliku kvadrata i potpisao: „Ja sam sunce.“

Odgovorom Prokofjeva na pitanje koje je sam postavio, verovatno se može smatrati njegova romansa na pesmu Ane Ahmatove „Sunce je sobu napunilo“.