Srbija i atlantske integracije: iluzija, potreba ili podaništvo

Činjenica je da jeSeveroatlantski pakt (NATO) vojno-politički instrument ''novog svetskog poredka'', koji isključivo služi radi realizacije geopolitičkih interesa SAD-a,  kao njegovog lidera.  Proces integracija u NATO predstavljen je kao cilj za bezbedan i stabilan svet. Podrazumeva se da zemlje koje imaju ulogu u procesu integracija kao članice, ili potencijalne članice, kao što su učesnice Partnerstva za mir i drugih periferijalnih organizacija koje teže tom članstvu, radi ostvarivanja stabilnosti i bezbednosti svoje države, a sa tim  bezbednosti i stabilnosti čitavog sveta.

Politički je nerazumno da se bilo koja zemlja suprotstavi procesu takvih integracija. Međutim, u takvim integracijama mora se tražiti svoj nacionalni interes, koji podrazumeva da se dobije najviše, po najmanjoj ceni za narod i državu. Apsurdno je da ovakvo političko pohađanje puta integracija bude vezano za tragičnu prošlost ili izmišljenu budućnost.

Srbija mora da se oslobodi istorijskog tereta agresije NATO-a na SRJ. Sve diskusije u vezi sa tim treba da budu oslobođene ovog tereta. Ovo ne znači, da treba  zaboraviti i olako oprostiti, već realno vagati prema državnom interesu i realnom svetu koji se gradi. Očigledno je da ''novi svetski poredak'', nakon aktuelne svetske ekonomske krize prouzrokovane vladavinom neoliberalističkog ekonomskog sistema, doživljava svoj krah.

Apsolutno liderstvo SAD-a u ovom poredku, a sa tim i u svetu već je poljuljano. Vojne operacije koje su vodile ''međunarodne koalicije'', ''snage alijanse'' u kome je NATO uzeo komandujuće uloge kao što su: Zalivski rat, agresija na SRJ, napad na Avganistan, okupacija Iraka i vazdušni napad na Libiju, nisu dale proklamovane rezultate. NATO je bio i ostao vojni profitabilni instrument i za vreme novog ideološkog-političko-ekonomskog sistema. Profit su ubiraleSAD, a poneke vodeće zapadne zemlje dobijale su određeni deo. Troškove te operacije podelile su svezemlje prema svojim ekonomskim snagama.

U ovakvim okolnostima kakav nacionalni interes Srbija ima? Očigledno ne može da stekne nikakve ekonomske interese. Imaće mogućnost da stekne mali profit, uz velike troškove. Sa bezbednosne tačke gledišta, Srbija neće biti bezbednija niti stabilnija prilikom Evroatlantskih integracija, čak ni u negovim periferijalnim organizacijama kao što je Partnerstvo za mir.

U Srbiji se stvara pogrešna slika koju proizvode nerealni efekti. Dosta lobističkih nevladinih organizacija vezuju Evropske integracije za Severnoatlanstke integracije proizvodeći termin Evroatlantske intagracije. To je razumljivo za Evroatlanstku propagandnu mašinu, poučenu iskustvom Hladnog rata, koja sada troši odgovarajuća materijalna sredstva za lobiranje. U cilju dobijanja strateškog geopolitičkog položaja Srbije za svoje strateške potrebe kao i smanjenje njenih gubitaka u ljudstvu i opremi prilikom različitih akcija širom sveta i smanjenja materijalnih troškova.

Ovo je  nerazumno za nacionalne interese Srbije. Evropske integracije nisu cilj same za sebe. Članstvo u Evropskoj uniji je instrument za bolji život građana Srbije. Nacionalni interes Srbije je da ima prikladne pozicije u međunarodnoj zajednici i efikasnu ulogu u stabilizaciji i čuvanju bezbednosti regiona, a sa tim i čitavog sveta. Atlantske integracije objektivno nemaju nikakav doprinos ovom interesu.

Atlantska integracija je iluzija za bezbednost i stabilnost Srbije. Istorijski gledano članstvo u NATO-u  za vreme Hladnog nije sprečilo turski i grčki sukob oko Kipra, iako su obe članice NATO-a. Podela Kipra traje od 1975. godine do dana današnjeg.

Ulazak NATO snaga na teritoriju KiM nakon završetka agresije 2001. godine nije sprečilo humanitarnu katastrofu  bega desetina hiljada nealbanskih izbeglica. Prisustvo NATO snaga na prostoru KiM nije sprečilo  17. marta 2004. godine novu humanitarnu i kulturnu katastrofu. Iako je Srbija 2006. godine pristupila Partnerstvu za mir, to nije sprečilo SAD i njene saveznike da dozvole 2008. godine jednostrano proglašavanje nezavisnost KiM, a da snage NATO-a ostanu njenjni čuvari. Takav čin samo potvrđuje da  kosovsko pitanje za vodeće zapadne zemlje nikada nije bilo ''demokratsko pitanje'', kako su istakli tadašnji lideri DOS-a, već njihov geopolitički-strateški projekat.

Atlanska integracije je takođe iluzija za interes srbskog nacionalnog korpusa. Nerešen statut srbskih izbeglica i njihove imovine predstavlja faktor destabilizacija ne samo u Hrvatskoj već i u regionu. Međutim, ovaj rizik nije sprečio članstvo Hrvatske u NATO. ''Međunarodna administracija'' u BiH kojoj su NATO snage najjači instrument očigledno radi na destabilizaciji ove zemlje. To se sprovodi pritiscima i ucenama da se jednostrano promeni Dejtonski sporazum na račun srbskog entiteta (Republika Srbska), koja teži da mu oduzime nacionalni državni karakter.

Vodeća uloga zemalja evroatlantskog saveza je iluzija u stvaranju novog svetskog političkog pravila koje poštuje međunarodna prava i principe. Kao što je navodno bio cilj Zalivskog rata, ''Pustiljska oluja'',  stvorio je poredak koji ne poštuje ta prava i principe i nameće pravo jačeg koji stvara nove principe kako mu odgovara. ''Pustinjska oluja''  jeste zatvorila kuvajtsku krizu, ali je otvorila veće tragedije iračkog naroda.

Agresija NATO-a na SRJ nije sprečila humanitarne katastrofe, već je stvorila nove očiglednije, koji nisu na vidiku njihovih rešenja. Ukomplikovali su međunarodna pravila i odnose između različitih zemalja uključujući i neke uticajne sile i neke članice NATO pakta. SAD i vodeće članice NATO-a od svega toga žele da stvoreno stanje na KiM postane konačno.  Ovo bi značilo da presedan terenskog stanja postaje pravilo, jer je takav presedan u službi njihovog strateškog  interesa.

Vojna akcija protiv Avganistana, za čuvanje mira i stabilnosti u svetu se pokazala kao iluzija. Nakon napada na Avganistan, okupacija i rat, još  uvek traju. Terorizam širom sveta postao je očekivani čin. Umesto uspostavljanja demokratije u toj napaćenoj zemlji stvoren je jedan od najkorumpriranijih režima. Ubijanje nedužnog stanovništva, rušenje njihove imovine postala je svakodnevna pojava, o kojoj tamošnji proamerički režim ne može da ostane miran. Mnogi smatraju da je okupacija Avganistana jedan od razloga američke ekonomske krize, koja je postala svetska. Sa NATO-vom vojnom akcijom u Avganistanu, svet je postao sve manje bezbedan, a sve više siromašan.

Okupacija Iraka u kojoj su SAD i neke zemlje NATO-a imale ključnu ulogu, pokazala je da je izgovor o ''uvođenju demokratije'' zapravo iluzija. ''Sprečavanje upotrebe oružija za masovno uništenje'' ispostavila se kao velika laž, jer njega uopšte nije bilo.

Irak u svojoj savremenoj istoriji nikada nije bio destabilizovana zemlja, sve dok okupatorske snage nisu upale na njegovu teritoriju. Narod takođe, nije bio toliko obespravljen. Stotine hiljada ubijenih, ranjenih, izbeglih karakterišu stanje iračkog društva danas. Podela, mito i korupcije, rušenje države i svih infrastruktura je tužna realnost ove zemlje.

Napad na Libiju, koji još uvek traje, nije dao rezultate na koju su se neke članice NATO-a pozivale kada su usvojile rezoluciju Saveta Bezbednosti ''o zabrani leta''. Zemlje NATO-a koje su preuzele komandu nad operacijom o zabrani leta, izašle su mnogo izvan okvira rezolucije. Očigledno je da su imale različite interese, što je na kraju došlo do izražaja. Iluzija je da su ''zaštitile civilno stanovništvo'' i ''sprečile prekomernu upotrebu sile protiv civilnog stanovništva''. NATO napad izazvao je građanski rat, u kome se svrstao na jednoj strani. Taj napad nije sprečio upotrebu prekomerne sile, već je izazvao veće brutalnosti. Svaki cilj napada postaje legitimna meta, pod izgovorom ''neutralisanja komandnog i veznog centra'',  čak iako u njemu žive civili. Očigledan je primer napada na kuću u kojoj je Gadafi živeo sa porodicom, gde su stradali njegov sin i tri unučeta.

Tokovi građanskog rata koji je praćen strašnom propagandnom kampanjom samo je proizveo veću mržnju između stanovništva Libije, ozbiljnu pretnju podele Libije, ogorčenost u Africi i najavu o ozbiljnoj opasnosti svetskog mira i stabilnosti usled nekih ''individualnih akcija''.

Iz navedenog zaključujemo da su svi navodi o ojačanju i učvršćenju položaja Srbije na unutrašnje-regionalnom i međunarodnom planu članstvom u NATO-u zapravo iluzije.

Izgovor o potrebi Srbije za atlantskim intergracijama nema čvrste argumente da je to u interesu Srbije i srbskog naroda. Činjenica da je članstvo u Evropskoj uniji koju vlast i veliki deo opozicije predstavljaju kao prioritet za napredak ove zemlje nije uslovljen članstvom u NATO-u. To potvrđuje primer Austrije,  Finske, Irske, Malte i Švedske, koje nisu članice NATO-a. Kipar kao članica Evropske unije nije čak ni u okviru Partnerstva za mir.

Potreba za osiguranje mira i stabilnosti u tom regionu uključujući i Srbiju, neće rešiti njen ulazak u Atlantske integracije. Kriza na Balkanu, prema oceni mnogih analitičara,  još uvek nije okončana. Uključenje u vojno-političi instreument neće sprečiti tu činjenicu koja mora da se odvoji po strateškom interesu njenih lidera. Poučeni iskustvom sukoba Grčke i Turske oko Kipra, izbijenje bilo koje krize između članica Evroatlantskog saveza postaje zamrznuto unutrašnje pitanje.

U današnjem dobu se već vidi da je pozicija SAD-a i njenog novog svetskog poredaka, sa svim instrumentima, poljuljan. Srbija nema strateške potrebe da se uključi u takve integracije. Ruska federacija, pogotovu njena vojna struktura,  još uvek smatra da je NATO uperen protiv nje i njenih interesa. Ona se čvrsto suprotstavlja širenju NATO-a na njenim granicama, u zemaljama koje se smatraju bitnim za njenu strateške nacionalne interese. U tom suprotstavljanju Ruska federacija koristi sva odgovarajuća sredstva. U Ukrajini koristila je ''demokratsku igru'' kako bi sprečila tadašnju vlast da se uključi u Evroatlantske integracije. U Gruziji se nije ustručavala da upotrebi vojnu silu protiv proameričke vlasti koja je bila ohrabrena da izazove vojni sukob, koji je poslužio kao probni test SAD-a u kojem  se ispitala odlučnost Rusije o očuvanju strateških nacionalnih interesa.

Prilikom poslednje posete predsednika Turske Abdulaha Gula Srbiji aprila 2011. godine, nedvosmisleno je istaknut strateški položaj Srbije na Balkanu. Iako je ta uloga istorijski opšte poznata, lobisti Atlantskih integracija, iz njima poznatih razloga, to stalno umanjuju.  Ruska federacija neprekidno daje do znanja da je ulazak Srbije u Atlantske integracije, čin protiv njenih nacionalnih i strateških interesa, upravo zbog strateškog položaja Srbije.

Nedvosmislene su potrebe i interesi Srbije da ne dođe do sukoba sa strateškim nacionalnim interesima Rusije.Bez obzira na otvorenu diskusiju između pristalica Evroatlantskih integracija i Rusofila  oko istorijske uloge Rusije prema Srbiji, ne umoljiva je činjenica da je Rusija jedan od najbližih političkih saveznika Srbije za vreme novog svetskog poredka. Političko je samouništenje, okrenuti leđa takvom savezniku pogotovu kada je apsolutno liderstvo SAD-a dovedeno u pitanje i ''borba'' za podelu interesnih sferane ne može se dugo čekati.

Srbija, zahvaljujući ogromnoj libističkoj kampanji Evroatlanstkih pristalica, je odmah nakon 5. oktobra počela da ulazi u sferu podaništva. Članstvo u Evroatlantskoj integraciji predstavljeno je kao rajski san. Zbog ovog sna platforma opšteg nacionalnog interesa nije reprezentovana. Ovo podaništvo otišlo je toliko daleko da lobisti teže amnestiji NATO agresije nad SRJ, pa na kraju ispada da je Srbija bombardovala samu sebe.

Najveći uspeh lobista Atlantskih integracija je potpisivanje  ''sporazuma između Srbije i Crne Gore i organizacije Severoatlantskog pakta (NATO) o tranzitnim  aranžmanima za podršku mirovnim operacijama''.Ovaj sporazum je NATO-u dao sva prava na teritiriji Srbije i Crne Gore, bez ikakvih obaveza. Kada NATO primeni ovaj sporazum, on će u suštini rušiti integritet i suverenitet Srbije bez ikakvih pravnih i materijalnih posledica. Građani Srbije postaće građani drugog preda u odnosu na pripadnike NATO-a, prilikom njihovog prolaska ili boravka u zemlji. Takvo podaništvo ,verovatno,  nije zabeleženo u drugim zemljama. Lobisti Atlantskih integracija i njihove različite, dobro finansirane, nevladnine organizacije zalažu se za još veće podaništvo. Siromašna Srbija trebala bi da, po njihovom zalaganju, troši njena materijalna sredstva za razne ''međunarodne'' vojne operacije. Takođe, zalažu se da vojni kadrovi Srbije polože svoje živote na tuđim teritorijama radi tuđeg interesa, šta više ovakvi interesi mogu biti rizični za bezbednost zemlje i opasni za njene građane. 

Atlantska integracija nije potrebna Srbiji, sa njom se međunarodni položaj Srbije neće poboljšati. Ulazak u integracije sa bezbedosne tačke gledišta može biti rizičniji nego što je sada. Takav čin se neće smatrati smatrati neprijateljskim od strane zemalja članica Evropske unije, ali će ga Ruska federacija smatrati neprijateljskim. Ulazak u Atlantske integracije takođe, ne poboljšava poziciju Srbije imeđu drugih zemalja sveta,  niti će pojačati njenu saradnju sa njima.

Članstvo u NATO-u dodatno će opterećivati budžet Srbije i poreske obaveznike kroz troškove učešća u raznim operacijama i kupovini opreme i oružija po NATO strndardu.  Vojna industrija neće profitirati na tržištu zemalja NATO-a jer je njihova tamošnja proizvodnja dovoljna za njihove potrebe, a tržište vojne industrije Srbije je uglavnom u drugim zemljama.

Politički je nekorektno javno istupanje nekih od čelnika vlasti u korist Atlanskih integracija, iako postoji zvanična odluka Narodne skupštine o vojnoj neutralnosti. Nerazumna je svrha dugotrajnog boravaka pripadnika američke vojske (američka nacionalna garda Ohaja) na teritoriji Republike Srbije, pod izgovorom međusobne saradnje.

Interesantno je da lobisti Atlantskih integracija zanemaruju činjenicu da je javno mnjenje u većini zemalja članica negativno raspoloženo prema članstvu u NATO-u, iako njihova zemlja za razliku od Srbije nije bila žrtva njihove agresije. 

Nacionalni interes Srbije je da izgradi svoju platformu za ''opšte nacionalne interese'' gde su osnovna načela: čuvanje suvereniteta i integriteta, ekonomski napredak, socijalna pravda, vladavina zakonitosti i pravičnosti ( i to na delu), smanjenje mita i korupcije na najniži nivo... Što se tiče međunarodnog aspekta takvog načela trebalo bi se truditi da se uspostave najbolji odnosi sa svim zemljama, u kojima je saradnja u raznim oblastima od obostranog interesa.

Najvažnije načelo mora da podrazumeva da Srbija ne treba da stvara neprijatelje. Komflikte, otvorena pitanja, nesuglasice sa određenim zemljama-naročito u susedstvu treba rešiti na što bezbolniji način koji se podrazumeva prihvatljivim za sve zainteresovene. Ukoliko se ovo ne postigne u datom trenutku treba mirno čekati bolja vremena u međunarodnih bilansu snaga.

Zbog svega ovoga, Srbiji je neophodno da se ne uključi u bilo koju vojnu integraciju, pogotovu ako neki međunarodni uticajni faktor smatra da je uperena protiv njega. Isto to važi ako vojno dejstvo te integracije prouzrokuje kontradikotni efekat u nekim zemljama i u svetskom  javnom mnjenju.

Srbija treba da čeka razvoj međunarodne situacije do stvaranja mogućnosti podele interecnih sfera gde bi sama ili sa drugima, mogla da nađe svoje mesto među njima. Do tada treba stvoriti sve moguće oblike mirne saradnje sa svim zainteresovanima, bez posebnih privilegija. Istovremeno, treba da postoje jednake distance od vojnih projekata stranih zemalja. Ovo ne znači da Srbija ne treba aktivno da se uključi u bilo koji oblik izgradnje novog sistema bezbednosti i saradnje u regionu, Evropi ili svetu. Neophodno je današnjem vremenu naći adekvatnu i efikasnu zamenu za Helsinški ugovor o bezbednosti i saradnji, koji je narušen još za vreme raspada SFRJ. Ovako bi Srbija preuzela pozitivnu ulogu u težnji većine zemalja i njenih naroda u stvaranju mirnog i bezbednijeg sveta.

Amdžad Migati,