Marginalci, špijuni i drugi likovi na festivalu Čehova

Međunarodni pozorišni festival Čehova koji više od dva meseca okupira moskovske scene, postavlja neočekivane, a ponekad senzacionalne akcente u kulturnom životu ruske prestonice.

Sada, na primer, publika atakuje pozorište gde prikazuje svoju predstavu Trilogija poena poznati italijanski reditelj Ema Dante. Prezimenjakinja velikog autora Božanstvene komedije ima iza sebe mnoštvo postavki nagrađenih na prestižnim međunarodnim festivalima. Glumica koja je u mladim danima igala po čitavoj Italiji sa zvezdama prve veličine, Ema Dante, vrativši se u rodnu Siciliju, postala je dramaturg i reditelj. Njene predstave su o najtežim i najžalosnijim stranama života. A kako bi taj život izgledao istinitiji, reditelj poziva neprofesionalne glumce, „nepomućene“ pozorišnom tehnikom. Tako je postpila i u predstavi Trilogija poena. To su tri samostalne priče, koje govore o siromašnima, bolesnima i starima. Ali junaci Eme Dante nisu za žaljenje: na primer, nostalgija penzionisanog mornara sa morem pretvara se u pesmu zahvaltnosti sprudovima, ledenim santama i ribama. A ples 90-godišnjih supružnika u odu ljubavi. Ove priče, uverena je Ema Dante, treba da budu jasne i bliske ruskoj publici.

Meni se čini da su Rusi vrlo slični sicilijancima zato što su strastan, jak narod, koji je sposoban na otpor. Zato sa tačke gledišta osećanja čini mi se da veoma ličimo, tvrdi Ema Dante. Moje pozorište je posvećeno pozorišnim marginalcima, nastavlja reditelj. Govorim o ljudima koji ne mogu da se uklope u društvo. Ali u mojoj priči uvek postoji nešto lako i komično, zato što u tragediji, po pravilu, postoji nota komedije. Tome me je naučila ruska književnost, podvlači Ema Dante i dodaje: Najvažniji roman u mom životu su Braća Karamazovi Dostojevskog. Veoma bih želela da radim na tom tekstu, ali to je preveliki zamah. Još volim dela Čehova. Ali stvaram svoje sopstveno pozorište: tako imam pravo da pogrešim i da nikome ne dosađujem.

Pojedina presecanja sa ruskom pozorišnom kulturom moskovska publika je videla i u predstavi Pekinškog umetničkog pozorišta koje je dovezlo u Moskvu postavku pod nazivom Oluja. Drama pripada tvorcu ovog pozorišta – kineskom dramaturgu i režiseru Cao Juiu. Ali i naziv, i neke nijanse sižea podudaraju se sa antologijskim komadom Aleksandra Ostrovskog. Istina, tragedija ruskog klasika 19. veka prepričana je na kineski način: junakinja je zaljubljena u posinka, muž je vara sa služavkom koja se ispostavi njegovom sestrom... Čitava ova zavrzlama dešava se u porodici kućnog tiranina, oligarha, vlasnika rudnika i predsednika kompanije za proizvodnju uglja. 30-ih godina kada je priču napisao Cao Jui, oan je primljena kao izazivačka politička drama, mal te ne kao potkopavanje državnih temelja. Danas je to jednostavno socijalno-psihološka drama, koja se brižljivo čuva na repertoaru Pekinškog pozorišta. Reditelj predstave Ki Vej govori tim povodom: Publika tako voli tu predstavu da ne možemo da pretendujemo na neke radikalne izmene postavke, možemo samo da je ispunimo živim osećanjem.