Kome odgovara novo zaoštravanje situacije na Balkanu?

Novo zaoštravanje situacije na Balkanu ponovo je podsetilo međunarodnu zajednicu na nerešenost balkanskih problema. I to se desilo u najnepovoljnijem trenutku po Evropu – u jeku diskusija o prirodi terorističkog akta u Noreškoj, sudbini EU i maglovitim preprektivama multikutluralnosti. Temu nastavlja komenatator Petar Iskenderov.

Da li je oružana operacija kosovskih vlasti na preuzimanju kontrole administrativne granice Kosova sa preostalom Srbijom njihova domaća radinost ili raezultat prethodnog dogovora sa NATO-om i EU pitanje je važno, ali drugostepeno. Zna se da je Strategiju za Severno Kosovo iz 2010. godine, koja predviđa upravo preuzimanje kontrole nad srbskim regionima, Priština bila usaglasila sa specijalnim predstavnikom EU Piterom Fejtom. Zna se i za zvaničnu izjavu potpredsednika vlade Hajredina Kučija da vlada Kosova uvek koordinira svoje akcije sa međunarodnim predstavnicima.

Da li su bili loše promišljeni detalji operacije ili su njeni organizatori potcenili odlučnost Srba na otpor, u svakom slučaju na Kosovu prvi put u poslednjih nekoliko godina došlo je do prave srbsko-albanske bitke sa ljudskim žrtvama. Osujećena je redovna runda pregovora Beograda i Prištine, i razvoj događaja može da krene prema najgorem scenariju, mada sama Srbija takođe nije sada zainteresovana za novi konflikt, računajući da što pre stupi u EU, istakao je u razgovoru za Glas Rusije ekspert Instituta za slavistiku RAN Aleksandar Karasjov.

Nikakve oružane provokacije od strane Srbije nisu moguće. Ali niko ne može da garantuje da se neće pojaviti nešto poput dobrovoljačkih odreda pod imenom srednjovekovnog srbskog cara Lazara. I glavna opasnost je u tome što dejstva naoružanih ekstremista mogu da izmaknu kontroli – pri čemu ne samo na severu Kosova, već i u drugim regionima Balkana, gde žive Srbi ili Albanci. I to će već postati opšteevropski problem, koji će moći da nanese udarac idejama evropske integracije, ne manje bolan od finansijskih problema Grčke ili uspeha nacionalističkih stranaka u nizu zemalja čanica EU. Ovaj scenario može da se ispostavi povoljan za SAD koje su se našle na ivici sopstvenog tehničkog defolta – ali nikako ne za EU.

U tim uslovima postoje sve osnove da se pretpostavi da iza događaja na severu Kosova stoje u prvom redu ne Priština, ne Brisel, već Vašington, a scenario operacije u mnogome ponavlja situaciju oko Libije. SAD nikada nisu krile da smatraju i Severnu Afriku i Balkan zonom svojim strateških interesa. Između ostalog, kao i u Libiji, geopolitički ishod aktualnog sukoba na Balkanu neizvestan je. Ako albanskim vlastima u Prištini ipak pođe za rukom da brzo uguše otpor Srba, SAD i EU će prisvojiti sebi značajni deo lovorika. A ako iza sukoba na prelazima krene destabilizacija u Južnoj Srbiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, evropljani će morati da sakupljaju kamenice i da računaju gubitke. Na zadovoljstvo ne samo Amerikanaca, već i sopstvenih ekstremista i terorista.