Tarik Aziz moli za smrt

Bivši potpredsednik vlade Iraka Tarik Aziz zamolio je aktualne vlasti da ga što brže pogube. Toliko surovu presudu sud mu je izrekao još prošle jeseni za gonjenje šiita za vreme Sadama Huseina. Ipak predsednik Džalal Talabani odbio je da potpiše smrtnu presudu, a kasnije je Aziz bio osuđen na doživotnu robiju. Za sada iračke vlasti ne mogu da se odrede povodom sudbine Tarika Aziza, a on lagano umire u zatvoru.

Molbu je napisao Azizov advokat na njegovu molbu i uputio na aredsu aktualnog šefa kabineta Nurija al Malikija. Povod za obraćanje bili su mnogobrojni zadravstveni problemi 75-godišnjeg bivšeg iračkog premijera. On pati od dijabetesa, kardio-vaskularnih oboljenja, ima čir na želudcu. A prošle godine je posle moždanog udarao izgubio moć govora. Za sada na mnogoborjna obraćanja Azizovih rođaka međunarodnim organizacijama sa molbom da izvrše pritisak na iračke vlasti kako bi one oslobodile teško obolelog Aziza, Temida sa te strane ne reaguje.

Ovaj slučaj ponovo navodi na misao gde savremeno društvo treba da stavi zapetu u krilatici „kazniti ne sme se pomilovati“. Jasno je da sporovi o moralnoj strani primene smrtne kazne neće još dugo prestati. Dok razne dražve budu primenjivale ovo izuzetno pravo na nasilje kao kaznu na kriminalnu delatnost. Ali ako se u pogledu kriminalaca koji su izvršili teške zločine ta terazija javnog mnjenja češće okreće u stranu lišavanja života, pogubljenje velikih političkih i državnih poslenika više ne nailazi na tako jednoznačnu podršku, izazivajući žestoke sporove. Tim pre kada zločini nisu očigledni, kao u slučaju Tarika Aziza, smatra rukovodilac Centra za proučavanje savremenog Irana Radžab Safarov.

Tarik Aziz je bio samo izvršilac volje i želje Sadama Huseina. U autoritetnom Huseinovom režimu nije bilo mesta za drugačije mišljenje, za samostalno ponašanje. Svi su slušali zakon, a zakon je bio jedan – sam Husein. Zato je nehumano kazniti Aziza tako surovo, kao drugo, sasvim nezasluženo, pošto Zapad, čineći to, ima sasvim druge ciljeve, kojima mogu biti žrtvovani zakoni humanizma. Data odluka nema nikakve veze sa normama zakona i tim pre sa time da dokaže da će svi krivci biti surovo kažnjeni.

Još jedan povod za dugogodišnje sporove o opravdanosti smrtne kazne ne za obične smrtnike bilo je streljanje bivšeg rumunskog lidera Nikolaja Čaušeskua. Nesumnjivo, u toj zemlji postojao je kult ličnosti Čaušeskua, kada je on bio na vlasti. Pri tome, sudeći po mnogobrojnim svedočenjima, on je iskreno verovao u svoju popularnost u narodu. Ipak žestoko gušenje demonstracija bila je njegova sudbonosna greška, koja je dovela do političkog kraha i smrti. Ponovo se pojavljuju pitanja: ima li pravo rukovodilac države na grešku i kakva treba da bude kazna? Nove rumunske vlasti su rešile da je speru krvlju, organizovavši ishitreno tribunal i streljavši Čaušeskua sa suprugom. Ipak takva mera nije opravdana u većini slučajeva, ističe Radžab Safarov.

Presude poput smrtne kazne bivšim političkim liderima zemalja nisu ispravan i efikasan korak, i sta tačke gledišta ljudskog prilaza i sa tačke gledišta istorijske perspektive. Pošto kada su oni bili rukovodioci država, sasvim je očigledno da ih je podržavao ogroman broj ljudi koji su iskreno verovali u to da imaju dostojnog rukovodioca. I ako se kažnjavaju smrtnom kaznom, ogroman broj ljudi, njihovo sećanje biće traumirano. To nije dobro za čovečanstvo i za konkretno društvo. Naprotiv, može da dovede do raskola, zato što će značajan broj ljudi još biti uvređen, što je primenjena previše surova kazna.

Između ostalog, istorija zna za razne primere, između ostalog i izuzetke. I taško da nekome pada napamet da govori o humanosti i samolosti u pogledu političke i vojne vrhuške Trećeg rajha, koju je Nirnberški tribunal osudio na smrt i zatvorsku kaznu. Previše su globalni i čudovišni bili njihovi zločini pred čovečanstvom.