Ruski diplomati kao i u 19. veku i dalje vode borbu za Kosovo i Metohiju

Na Kosovu su Srbi izgubili carstvo, te će na Kosovu biti održana i odlučujuća bitka, koja će uticati na budućnost Balkana i srbskog naroda, - te je reči izgovorio ruski diplomata Ivan Stepanovič Jastrebov 1873. godine u vreme  posete toj pokrajini. Jastrebov je bio legendarna i omiljena kod Srba ličnost, jer je branio ne samo interese običnih ljudi, već i pravoslavne svetinje. Zahvalni stanovnici Kosova i Metohije su mu 1996. godine podigli  divan spomenik u Prizrenu, koji su nažalost posle tri godine Albanci srušili.

Ivan Stepanovič Jastrebov je rođen u porodici sveštenika u selu Gromuški Tambovse gubernije. On je završio Kazansku duhovnu akademiju, radio  kao diplomata u Carigradu, zatim oko 10 godina bio konzul u Prizrenu i generalni konzul u Solunu, objavljivao dopise sa Balkana u «Pravoslavnom Pregledu» i u «Vesniku srbskog naučnog društva». Već posle smrti Jastrebova 1904. godine je na osnovi njegovih rukopisa i beležaka bila izdata knjiga «Stara Srbija i Albanija», u kojoj se detaljno priča ne samo o uzajmnim odnosima Albanaca i Srba, veći i očuvanim  pravoslavnim manastirima i hramovima.

U Prizrenu, srednjovekovnoj prestonici Srbije, gde se krajem 19. veka nalazio ruski konzulat, sačuvano je mnoštvo srbskih crkava, što je bezuslovno privlačilo Jastrebova i kao pravoslavnog vernika, i kao naučnika. Kada je prvi put posetio Prizren, ruski diplomata je bio preneražen što je grad sa svih strana opkoljen grobljima. Izgled tih grobalja, naročito u toj pokrajini, kao da je govorio: memento mori.

U gradu je bilo 24 džamije. Jedna od glavnih znamenitosti  grada je bila džamija Džuma Džami, koja se nalazila na levoj obali reke Bistrica, na mestu, vidljivom sa svih strana. Jatsrebov je apsolutno tačno pretpostavio da je ta džamija sa pet kupola nekada bila saborna crkva grada, posvećena Uspenju Bogorodice Leviške, jer u planu ima krst. Turci su je pretvorili u džamiju, a hrišćani počeli da je zovu crkvom sv. Petke jer  muslimani u petak posećuju džamiju.  Na severnoj i južnoj kupolama je spolja vešto bilo ispisano ime svetog Save. Verovatno, u 17. veku. Posle velike seobe Srba u Austriju ova i druge gradske crkve  - sv. Nikole i crkva sv. Spasa su bile napuštene.  Sačuvana je samo crkva sv. Nikole – reka, na čijoj obali je ona bila sagrađena, promenila je korito, te je hram bio skoro potpuno zatrpan zemljom i peskom. Zahvaljujući tome on se je sačuvao i otkopan je 1858. godine.

Posle bekstva Srba iz Prizrena u gradu je ostalo samo 7 hrišćanskih porodica. One su postale parohijani crkve sv. Đorđa, male i niske,  koje nisu upadale u oči. Uspenska crkva  je tokom dužeg vremena bila prazna. Turci su je koristili kao skladište za vojne namirnice sve do onog vremena, kada je bila pretvorena u džamiju.

U crkve, preostale iz vremena srpske vladavine, spada i crkva sv. Spasa, koja se nalazi blizu prizrenske tvrđave van grada – manja, s jednom kupolom, ali sa divnim freskama unutra.  U toku dužeg vremena je hram bio prazan, te  bio utočište albanskih pastira s njihovim kozama i kravama, pa utočište derviša, dok ga nisu oterali mesni hrišćani, koji su se prerušili u fantome. Kasnije su crkvom ovladali  Cincari (makedonski Rumuni) koji su  dobili od turskih vlasti dozvolu za izgradnju novog velikog hrama umesto starog, ali se tome usprotivio sam Jastrebov. Međutim, 1882. godine je crkva izgorela, od fresaka nije ostalo ništa, mada kupola se nije srušila.

Jastrebov je pružio veliku pomoć bogosloviji Sv. Kiril i Metodije, otvorene u Prizrenu 1871. godine. On joj je poklonio  mnoštvo knjiga,  koje su mnogo falile srskom sveštenstvu na Kosovu i  Metohiji. To je bilo od velike vrednosti jer su turske vlasti na sve moguće načine onemogućivale dobavljanje ruskih knjiga na Kosovo i  Metohiju.

Krajem 20. – početkom 21. veka su stare srpske pravoslavne svetinje bile podvrgavane opasnosti bez presedana, mnoge hramove u Prizrenu su Albanci spalili, neke su srušili do temelja. Bogoslovija je 1999. godine bila primorana da pređe u Niš. Danas se neke svetinje obnavljaju uz finansijsku podršku vlade Rusije, a ruski diplomati, kao i u 19. veku, i dalje vode borbu za Kosovo i Metohiju.