Da li će se u centralnoj Aziji ponoviti libijski scenario

12. septembra je na konferenciji za štampu u Moskvi načelnik general-štaba Oružanih snaga Rusije, general armije Nikolaj Makarov, upozorio da se u Centralnoj Aziji ne isključuju revolucije „po libijskom scenariju“.

Scenario „libijske revolucije“ uopšteno izgleda ovako: provociraju se građanski nemiri uz žrtve među „mirnim stanovništvom“, osuda od strane „svetske zajednice“ nasilja koje čine vlasti, donošenje rezolucije OUN koja dozvoljava delimično korišćenje vojne sile kako bi se sprečile žrtve među civilima, i – masovna vojna agresija spolja, koja prevazilazi granice, date rezolucijom UN. Sliku dopunjavaju operacije specijalaca iz zemalja-članica NATO, koji prikriveno deluju preko lokalnih „dobrovoljaca“, kao i informativna kampanja, zajedno sa snimcima kadrova u „uslovima ¢bliskim stvarnim¢„ , kako bi se ubedilo javno mnjenje u „zverstva“ režima i neophodnost da on bude svrgnut.

Od „plišanih revolucija“ sredine 2000. g. u Srbiji, Gruziji i Ukrajini „libijski scenario“ se razlikuje vojnom intervencijom, ubacivanjem u igru Ujedinjenih nacija, kao i primetno aktivnijim korišćenjem sredstava za informaciono ratovanje. I još jedna osobina Libije je - dobro očuvana plemenska struktura društva, koja je dozvolila snagama intervencije da jedne plemenske grupe koriste protiv drugih.

Čak i ako se letimice pogleda Centralna Azija, odmah se zapaža nekoliko faktora, koji bi povoljno uticali na realizaciju „libijskog scenarija“. Centralno-azijske elite imaju jasnu plemensku podelu. U Kazahstanu dominiraju predstavnici „najstarijeg žuza“(1), u Turkmeniji – tekinci, u Uzbekistanu – taškentsko-samarkandski klan, u Tadžikistanu – kuljabski klan. Istovremeno, u sastav klansko-plemenskih udruženja mogu da se inkorporiraju i predstavnici drugih klanova. Tako, npr. u rukovodstvu Kazahstana ima i istaknutih predstavnika „najmlađeg žuza“. Međutim - to ne može da promeni dominaciju klana. Šta više, ukoliko bi došlo do pokušaja bilo kog dela klana da izvrši smenu vođstva u državi predstavnikom drugog klana - praktično je zagarantovano vrlo jako zaoštravanje političke situacije. I, kao što smo naučili, to može da bude sasvim dovoljan povod za vojnu intervenciju – da bi se, kao, zaštitili civili, koji su se našli na udaru.

Do čega mogu da dovedu konfrontacije klansko-regionalnih elita pokazuje primer Kirgizije. Posle raspada SSSR na vlasti su se u toj republici smenjivali jedan za drugim severnjaci, čiji je predstavnik bio A.Akajev (1991. – 2005.), i južnjaci na čelu sa K.Bakijevom (2005. – 2010.). Pad režima K.Bakijeva u toku „druge kirgiske revolucije 2010. godine doveo je do dugog perioda političke i ekonomske nestabilnosti, koji još uvek nije završen. U rukovodstvu Republike sada su ponovo dominantni severnjaci, u koje spada i predsednik R.Otunbajeva i predsednik vlade A.Atambajev. Pri tom sadašnja vlast teško kontroliše južne oblasti zemlje, mada su one jako nastradale u žestokim međuetničkim sukobima 2010. godine. Ustvari, Kirgiziji poslednje godine preti teritorijalni raspad i gubitak državnosti. Ako bi došlo do toga, zona nestabilnosti bi se proširila na celu Centralnu Aziju.

Upoređenje sa Libijom je umesno zbog još jednog parametra: i u Centralnoj Aziji postoje radikalni islamistički pokreti, spremni za oružanu borbu sa postojećim režimima, čak i za terorističke napade. U Libiji su, kako je poznato, značajnu ulogu u svrgavanju Gadafijevog režima odigrali odredi Al-Kaide, koji su obučavani u Avganistanu i Iraku. Centralna Azija je u tom pogledu još ranjivija zbog blizine Avganistana i slabosti granica. Najpoznatija islamistička organizacija ovde se zove Islamski pokret Uzbekistana. Periodično se javljaju organizacije sa drugim nazivima, kao „Savez islamskog džihada“, koji je preuzeo odgovornost za terorističke akcije u Uzbekistanu 2009. godine. 2011. godine Centralna Azija se suočila sa još jednom pojavom – na teritoriji Zapadnog Kazahstana, reklo bi se mirnog, u neposrednoj blizini ruskih granica, otkriveno je razgranato terorističko podzemlje.

Sa Libijom centralnu Aziju povezuje i postojanje bogatih izvorišta nafte. Posle Gadafijevog svrgavanja libijske resurse su zauzele uglavnom zapadne kompanije. U Centralnoj Aziji velike rezerve nafte postoje u Kazahstanu, Uzbekistanu i Turkmeniji, koji se direktno nalaze u „zoni rizika“ Osim toga, Kazahstan raspolaže nalazištem urana, koje spada u jedno od najvećih na svetu, a Kirgizija - rezervama dragocenih metala.

Istina, taj je region geografski izolovan od Zapada. Dostup mu je moguć samo preko teritorija Rusije, Kine, ili Avganistana i Pakistana, sa kojima u poslednje vreme SAD ne mogu da uspostave baš najbolje odnose. Moskva i Peking, ukoliko osete da njihovim interesima preti opasnost, taj pristup mogu da blokiraju. Postoje i putevi preko Gruzije, Azerbejdžana i Kaspijskog mora, kroz koje vodi transportni koridor TRASEKA (Evropa - Kavkaz – Azija) koji je sagradio Evrosavez. U Gruziji su se SAD već solidno stabilizovale. Međutim, za korišćenje tog koridora je neophodno da se u sferi uticaja SAD nađe i Azerbajdžan, koji je za sada van njega.

Nepostojanje direktnog pristupa Centralnoj Aziji kroz sferu odgovornosti Severno-Atlanskog saveza će, sasvim sigurno, otežati korišćenje „libijskog alata“, kakvo je direktna vojna intervencija. Komunikacije, zahvaljujući kojima se održava postojanje baza SAD i NATO u Avganistanu i Kirgiziji, sada u potpunosti zavise od Rusije, Kazahstana i Uzbekistana. Međutim, funkciju vojne intervencije u slučaju Centralne Azije mogu da obave i islamističke formacije. Tome doprinosi i slabost granica, između ostalih - i sa Avganistanom. U tom slučaju baze SAD mogu da odigraju ulogu koordinacionih i logističkih centara. Tako je, u avgustu 2008. godine, u Biškeku, u jednoj privatnoj kući koju su iznajmili Amerikanci, otkriven ceo arsenal streljačkog oružja, čija namena ni do danas nije utvrđena.

U zemljama Centralne Azije se proučavaju mogućnosti za korišćenje na njih libijskog scenarija. 15. septembra je informativno-analitički portal „Republika“ (Kazahstan) objavio članak R.Rismambetova „Libijski scenario za RK: mit ili stvarnost?“ u kome su dati potencijalno opasni faktori „lomova“ za region: bogati prirodni resursi, trajbalizam(2), islamski radikalizam, kao i tako pouzdani instrumenti za efikasno delovanje na vlasti tih zemalja, kakvo je otvaranje za njih bankarskih računa u zapadnim zemljama i školovanje ili zapošljavanje njihove dece u inostranstvu. Rusija i Kina, se prema mišljenju autora iz Kazahstana, u razvoj događaja neće mešati.

Aleksandar Šustov,

_____________________

(1) Žuz -Grupa rodova i plemena, različitih naziva, istog porekla (tjurkskog) koja naseljava veliki deo područja Centralne Azije. Postoji stariji, srednji i najmlađi žuz, što zavisi ne od brojnosti, već od toga, koliko predaka pamti koji žuz.

(2) Trajbalizam - Plemenska organizacija postojanja, sve do isto takve organizacije vlasti