Libija neće krenuti zapadnim putem

Nove vlasti Libije nagovaraju NATO da ostane, ali evropskim putem neće povesti zemlju. Sa tom protivrečnošću partneri u svrgavanju Gadafijevgo režima suočili su se bukvalno narednog dana pošto je u neimenovanom regionu Sahare sahranjeno telo bivšeg lidera.

NATO se spremao da uskoro naglo okonča operaciju u Libiji. Međutim nove vlasti ne žele, tačnije za sada ne mogu da preuzmu na sebe odgovornost za bezbednost zemlje. Odatle i molba da se produži operacija za mesec dana. Štab alijanse se prema tom molbi odneo obazrivo. Rezerve municije u goriva izdvojene za operaciju faktički su iscrpljene. Osim toga, Francuska i Velika Britanija, koje su inicirale vojno mešanje snaga koalicije u poslove Libije priznaju da bez podrške SAD ne bi izašle na kraj sa operacijom. Zato ne treba i dalje dovoditi u pitanje svoj vojni autoritet. Tim pre što ako NATO ostane, njegova uloga u poslovima Libije će se kvalitativno iskomplikovati. Mišljenje direktora Međunarodnog instituta za političke ekspertize Jevgenija Minčenka.

Ni za koga nije tajna da su osim bombardovanja i napada bespilotnih letelica u Libiji korišćeni odredi specijalaca zemalja NATO-a. Mislim da će alijansa, naravno, produžiti prisustvo. Možda će postepeno početi da povlači neke odrede. Ali ne isključujem da oni na mesec dana, a zatim još na mesec mogu prilično dugo da produžuju obravak u Libiji. Tim pre što su zemlje NATO-a ratovale, znači snosile troškove i sada treba da nadoknade troškove. Zato je potrebna kontrola naftovoda i lučke infrasturkutre. Najverovatnije će odredi NATO-a ostati dugo ili će početi da ih zamenjuju odredima privatnih vojnih kompanija, kao u Avganistanu i Iraku. Pri tome, kao i tamo, njihov boravak će se plaćati iz libijskog budžeta.

Libija bogata naftom može prema primeru Iraka da se zadugo pretvori u „naftni biser“ na saveru Afrike. To sve više spoznaju arapske i muslimanske zemlje. Situaciju je vrlo precizno okarakterisao predsednik Irana Mahmud Ahmadinedžad. Zemlje NATO-a su po njegovim rečima došle u Libiju radi pljačke i podele njenih prirodnih bogatstava i pumpanja nafte.

Izmeđuostalog, nove vlasti su požurile da proglase Libiju islamskom, a kao pravnu osnovu da prihvate šerijat. To očigledno nije ono što je obećao Prelazni nacionalni savet Zapadu u zamenu za odlučujuću pomoć u svrgavanju Gadafija – da će dovesti pravni sistem zemlje u sklad sa evropskim normama. Međutim nove vlasti su već prekršile islamske tradicije, sahranivši Gadafija ne pre zalaska sunca po njega sudbinskog dana, već tek nekoliko dana kasnije. Ta okolnost će više godina  okretati pravoverne muslimane, pri čemu ne obavezno pristalice Gadafija, protiv nove vlasti. Osim toga uvođenje šerijata će lišiti nove vlasti Libije zapadne podrške. Bivši ambasador RF u Libiji Veniamin Popov vidi ozbiljne teškoće u građenju demokratskih i letigimnih organa vlasti u Libiji.

Većinu u odredima ustanika čine islamisti. Ne samo radikalni, već i umereni. Zato pitanje ko će upravljati Libijom vrlo je složeno. Ono će se rešavati ne za jedan dan. Uz to snage verne Gadafiju ne prekidaju aktivnost. Nastavljaju se eksplozije, puškaranja i čak masovna ubistva. Zato je aktualna vlast ozbiljno zabrinuta da li će moći da preuzme situaciju pod svoju kontrolu. Vakuum vlasti će se nastaviti. Libija će se još dugo tresti, njena karakteristična crta će postati nestabilnost.

U vezi sa tim mladi ustanici predstavljaju jadnu od najvećih pretnji po libijsko društvo posle Gadafija. Za vreme građanskog rata nastala je čitava kultura borbe i mučeništva. I ako mladi koji su učestvovali u borbama ne budu integrisani u društvo, oružana borba može za njih da postane deo samoidentifiakcije.