Pomoć zemalja BRIKS Evropi: trka za fatamorganom?

Izvući Evropu iz dužničke krize glavna je tema samita dvadesetorice u Kanu. Pogledi lidera zone evra upereni su ka zemljama BRIKS. U prvom redu ka deviznim rezervama Kine, za koju nije ništa da da nevoljnicima milijarde dolara. Peking ove nade ne raspršuje i obećava finansijsku podršku problematičnim zemljama EU. Skromnije sume na oltar spasavanja evropljana spremne su da polože Brazil i Rusija – ali samo preko MMF. Tako je sigurnije. Istina, potencijalni donatori za sada ne žure sa svojim milijardama. Čak Japan sa njegovim rekordnim dugom od 220% unutrašnjeg bruto proizvoda takođe nudi svoje usluge.

Poslednjih godinu i po Peking faktički vuče za nos evropljane, kupivši ih velikodušnim nagoveštajima, rezimira austrijski Viner Cajtung. Kao kišu posle suše čekala je obećane kineske milijarde Portugalija. I konačno je bila primorana da taži spas u evropskom stabilizacionom fondu. Upravo završena poseta šefa stabilizacionog fonda EU Klausa Reglinga Kini pokazala je: Peking ne žuri da pruži pomoć problematičnim zemljama zone evra.

Ekonomisti zemalja zone evra počeli su da izražavaju skepsu povodom neophodnosti da se uđe u dužničku kabalu prema zemljama u razvoju. Razume se, Kina nije zainteresovana za krah ekonomije EU – glavnog uvoznika njene produkcije. Zato je vrlo zainteresovana za razblaži svoje dolarske rezerve na račun uvećanja uloge evra u njima. Ali Peking se trudi da investira milijarde precizno – samo u dugoročne strateške grane evropske ekonomije. A ako u hartije od vrednosti, onda u nemačke.

Kina se očigledno libi da učestvuje u stabilizacionom fondu EU, na šta vrlo računa Brisel. Nju ne oduševljava kupovina ruzičnih dužničkih obligacija problematičnih zemalja, posebno kratkoročnih. Uz sve to Kinezi politički uslovljavaju svoja ulaganja. Pokušaji Pekinga da diskretnim putem prošire uticaj u EU veoma brine evropljane. I zato se sve češće čuju glasovi: ne radi se o nedostatku likvidnosti, već o neuspehu evropske politike. Mišljenje direktora Instituta za finansijska tržišta profesora Jakova Mirkina.

Mislim da zona evra ima dovoljno resursa da reguliše one rizike koji su se sada pojavili ako vlade ne pogreše u ručnom upravljanju finansijama zone evra. Ove greške izazivaju lančanu reakciju sistemskog rizika, naglo izazivaju disbalans globalnih finansija, da ne govorimo već o zoni evra. I pomalo uvećavaju cenu regulisanja krize – ako situacija krene putem koji je označen referendumom u Grčkoj, kada dužnik odbija da prihvati pomoć i pokušava da diktira svoje uslove kreditorima. Tada, nravno, mogu da budu potrebne nove deotacije, zato što razmere mogućih gubitaka resursi zone evra mogu da ne pokriju. I krajnje su važne reforme u samoj zoni evra, kao i u celini u globalnim finansijama.

Bez obzira na teška vremena, Evropa treba da nauči da pomaže sama sebi – ovaj poziv se sve češće čuje sa stranica lokalnih medija. Usporavanje ekonomskog rasta nikako ne stimuliše krizne države Grčku, Italiju ili Portugaliju za štednju ili strukturne reforme. Odatle i iskušenje da se bodri konjuktura posredstvom novih finansijskih dotacija. Privremeno ublažavanje boli ne znači likvidaciju samog žarišta bolesti.