Hronika dezintegracije SSSR

„Savez SSSR je kao subjekat međunarodnog političkog prava i geopolitička realnost prestao da postoji.“ Ova činjenica je konstatovana u dokumentu koji je u istoriju ušao kao „Belovješki sporazum“. Pre 20 godina, 8. decembra 1991. godine u Belorusiji, u rezidenciji Viskuli, potpisali su ga lideri tri slovenske republike: Boris Jeljcin, Leonid Kravčuk i Stanislav Šuškevič. U istom ovom dokumentu saopšteno je o osnivanju Zajednice nezavisnih država.

Za stanovnike bivših sovjetskih republika i za inostrane posmatrače nestanak super države s karte sveta predstavljao je iznenađenje. O uzrocima njenog munjevitog kraha i danas se vode sporovi. Tačkom za početak odbrojavanja raspada istoričari smatraju 12. jun 1990. godine kad je Kongres narodnih poslanika usvojio Deklaraciju o državnom suverenitetu Ruske Federacije. Zatim je u toku godine došlo do takozvane parade suvereniteta saveznih republika. Tada je bio osporen prioritet opštesaveznih zakona u odnosu na republičke čime je započeo takozvani rat zakona, seća se glavni naučni saradnik Instituta za ekonomiju RAN Aleksandar Cipko.

Za ovo je kriv predsednik SSSR Mihail Gorbačov, jer nije iskoristio ovu činjenicu da raspusti Kongres narodnih poslanika RSFSR na osnovu toga što oni vode antiustavnu delatnost i uništavaju zemlju. Mnogi su to predlagali...

17. marta 1991. godine održan je prvi i jedini u SSSR narodni referendum. Građanima saveznih republika ponuđeno je da izraze svoje mišljenje u vezi s očuvanjem savezne države u „obnovljenom vidu“. I premda je šest saveznih republika odbilo da učestvuje na referendumu preko 70 procenata građana ostalih devet glasalo je za očuvanje SSSR.

19. avgusta 1991. godine grupa političara iz Gorbačovljevog okruženja objavila je da se osniva Državni komitet za vanredne situacije. Oni su zahtevali od predesdnika da uvede u zemlji vanredno stanje ili da privremeno preda vlast potpredsedniku Genadiju janajevu. To je predstavljalo drugu fazu raspada SSSR nastavlja Aleksandar Cipko.

GKVS je zaista jedan od najbezumnijih poduhvata u istoriji Rusije. Ljudi su pokušali da spasu SSSR. U stvari su ubrzali njegov raspad.

Poraz puča je praktično doveo do kraha centralne vlasti SSSR. U roku od mesec dana posle puča svoju nezavisnost su proglasili lideri svih saveznih republika.

Konačine rezultate narodnog referenduma o očuvanju Saveza izbrisao je odlazak Mihaila Gorbačova s dužnosti predsednika SSSR. Strogo govoreći, na osnovu svenarodnog glasanja on nije imao prava da napusti svoju dužnost u decembru. S pravne tačke gledišta odluka referenduma je bilo iznad sporazuma trojice lidera republika u Belovješskoj Pušči.

Imali smo mogućnost da transformišemo sovjetsku totalitarnu imperiju u novu državnu formaciju, ističe učesnik Belojveškog savetovanja – tadašnji sekretar RSFSR Genadiej Burbulis.

Opasna neodređenost, beskonačno laviranje, neshvatanje dubine problema i potrebe za promišljenim, ali odlučnim dejstvima, doveli su nas do toga da je sovjetska imperija prestala da postoji. U avgustu 91. godine eksplodirao je totalni reaktor sovjetske imperije. Za to smo saznali tek u decembru. U stvari, prevladali smo ovu opasnu neodređenost i ovaj pogubni haos. Došli smo do granične crte kad se odluka morala doneti.

 Integracija ogromnog evroazijskog prostora, prvo u Rusku imperiju, a zatim u SSSR odvijala se preko 500 godina. Za dezintegraciju super države bilo je potrebno manje od dve. Na njenoj teritoriji je 8. decembra 1991. godine počelo formiranje Zajednice nezavisnih država. Ali, to je već druga priča.