EU se sprema da prikoči

Fiskalni pakt treba da spase Evropu od dužničke krize. On treba da bude odoboren od strane šefova država i vlada na samitu EU, koji se otvara u ponedeljak. Dokument duplira osnovne stavove svog prethodnika – pakta stabilnosti i rasta, samo u strožijim formulacijama. Šta da se očekuje od dublera?

Jezgro fiskalnog pakta je dužnička kočnica. Budžeti zemalja EU treba da budu od sada izbalansirani. Odstupanje od pravila ipak se dopušta: mogu da se premaše troškovi u odnosu na prihode u visini pola procenta nacionalnog unutrašnjeg bruto proizvoda. Istina, samo u okolnostima više sile. I to je prva rupa na koju su obratili pažnju evropski eksperti.

Ali ipak pola procenta nije isto što i aktualne neverovatne visine budžetskih dugova. Tim pre što fiskalni paket zahteva od njegovih učesnika da se dat stav uvede u nacionalne ustave ili u krajnjoj liniji da se učini zakonom jednakim glavnom pravnom aktu. Ispunjenje zahteva kontrolisaće Evropska komisija. U slučaju kršenja, Evropski sud može da odredi kaznu od 0,1% unutrašnjeg bruto proizvoda – za mnoge ova nevelika cifra znači milijarde.

Ali i tu se pojavljuje nova prepreka. Briselski birokrati imaju pravo samo da konstatuju prekršaj. A Evropskom sudu mogu da se obraćaju samo zemlje članice EU. Osim toga, oblake nad glavnom krivca može da rastera kvalifikovana većina ministara finansija EU ulaganjem veta.

Uzimajući u obzir sve to da li su u pravu evropski eksperti koji predviđaju fiskalnom paktu sudbinu „tigra od hartije“? Mišljenje rukovodioca Centra za evropska istraživanja IMEMO Alekseja Kuznjecova.

Ako čak bude ispoljena jednoglasnost među 26 zemalja (Velika Britanija odbila je da se pridruži paktu), što je takođe pitanje, to će biti prilično pozitivni signal za finansijska tržišta. Što se tiče dugoročne situacije, ja ne delim optimizam. Početkom 2000-ih pakt za stabilnost i rast nije funkcionisao. Krišila ga je ne samo Grčka. Kada bi to bila Grčka ili još neka mala zemlja, sve bi bilo drugačije. Ali kršile su ga Nemačka i Francuska. Zato nema ni sada nekih posebnih garancija da izašavši iz krize, velike ili srednje stabilne zemlje EU neće poželeti da kriše budžetsku disciplinu pod plemenitim izgovorima. Bilo da su to sazrele – a one uvek sazrevaju – strukturne reforme. Ili rešavanje nekakvog akutnog socijalnog ili regionalnog problema iza kojeg uvek može da se sakrije. I to je zaista zajednički problem ekonomske politike. EU ovde nije izuzetak. U sitim godinama političari uvek imaju manje stimulansa za refrme nego u kriznim. Mada ih je lakše sprovoditi u sitim godinama.