Balet

U današnjem programu reći ćemo nešto o onome što se tradicionalno povezuje s Rusijom, tačnije, sa slikom o njoj, - o baletu.

U ovom slučaju biće reči o ljudima – i to vrlo konkretnim, čak i više od toga – stvaralačkim. To je upravo onaj slučaj kad se imena mogu samo nabrojati: Serž Lifar i Vaclav Nežinski, Rudolf Nurejev i Mihail Barišnjikov, Galina Ulanova i Maja Plisecka, Jekaterina Maksimova i Vladimir Vasiljev. A takođe, a možda i pre svega – Stanislavski i Nemirovič-Dančenko, Mihail Čehov i Evgenije Vahtangov.

Temu će nastaviti direktor muzeja pozorišne i muzičke umetnosti u Peterburgu Natalija Metelica.

Ruska baletska škola – ako govorimo o akademskoj školi – je, naravno, u mnogome formirana na izvorima svoje francuske i danske škole. Međutim, psihologičnost i duševnost koje su uopšte svojstvene ruskoj umetnosti predstavljaju ono po čemu se razlikuju i pozorišna i baletska škola. Ruski glumac, ruski baletan ili ruska balerina, uvek pridaju izvesno psihološko, lično načelo. Postoje strogi kanoni akademskog baleta, kanoni čak i iz sredine HH veka, koje je stvorila Agripina Jakovljevna Vaganova – strogo stanje izvesnih poza koje propisuju držanje, odnos tela i ruke, tela i vrata. Ipak, od svakog glumca s kojim radi ili baletski, ili operski, ili dramski pedagog, obavezno se zahteva pogružavanje u unutrašnji svet junaka ili junakinje prilikom stvaranja lika. Nije slučajno rusko pozorište našlo svoj „poseban izraz lica“ kad se pojavio Stanislavski sa svojom školom psihološkog realizma, prozračnom radnjom i tekstom. I vrlo je važno to što se svaki put kad se pojavljuje na sceni ruski glumac uživljava u lik, sliva se s njim u jedinstvenu celinu. Za njega je glavno da pokaže unutrašnji svet junaka u svim nijansama i detaljima. Oštri psihologizam je ono čime se ruska nacionalna škola uvek odlikovala. Kasnije se pojavio Mejerholjd, pojavio se Tairov, Vahtangov – to su sasvim druge škole – ali nijedan od ovih reformatora ruskog pozorišta nije zaobišao glavno zrno: unutrašnji svet lika. Umeće glumca da se rastvori u liku je vrlo karakteristično za našu glumačku školu. Psihološko pozorište nije postojalo samo u Rusiji. jednostavno, ono je u Rusiji počelo vrlo oštro, poprimio je dobre, savršene oblike. Međutim, to ne znači da na svetu nema psiholoških škola. Mihail Čehov, učenik Stanislavkog je, kao što je poznato, živeo u Americi, tamo je otvorio školu, i čak je razvio neke ideje psihološke škole – s oštrim oblikom i unutrašnjim dubokim sadrćajem. Danas je u Americi ime Mihaila Čehova popularno podjednako kao ime Stanislavskog kod nas. Međutim, treba reći da su mnogi predstavnici francuske baletske škole učili upravo od nas, od naših ruskih pedagoga: Vere Trefilove, Ljubovi Jegorove, Olge Preobraženske i Matilde Kšešinske. Mnogobrojne zvezde 50-ih – 60-ih godina pariske škole bile su učenici ruske škole, carske akademske škole. Svet je sad tako otvoren – sve je u uzajamnom dejstvu. I mi učimo nešto i preuzimamo nešto, na primer, od Japanaca, s njihovim potpuno drugačijim sistemom pozorišta. Postoje američki sistemi. Evropljani su nam u principu najbliži. Zaista, mi smo uvek vrlo sposobni đaci. Jer, pozorište se kod nas pojavilo vrlo kasno. Rusko pozorište zna kad mu je rođendan – 30. avgust 1756. godine. Prvi put se pojavio komad na ruskom jeziku koji su glumci izveli na ruskom jeziku u Peterburgu. I bukvalno u toku jednog veka rusko pozorište ulazi u avangardu svetskog pozorišta. Može se reći da je na prelazu iz XIX u HH vek rusko pozorište postalo jedno od najzanimljivijih pozorišta na svetu.

Kako je pevao Vladimir Viskocki, „mi još pravimo i rakete i prekrili smo Jenisej, čak i u oblasti baleta mi smo ispred cele planete“. Danas u to još jednom može da se uveri svako ko želi – kupivši, na primer, kartu za Boljšoj teatar koji je nedavno otvoren posle grandiozne rekonstrukcije