Zlatna milijarda u opsednutoj tvrđavi

Podaci Evropske statističke službe nikako ne ulivaju optimizam. Za 36% uvećana je nazaposlenost u čitavoj EU od 2007. godine. U apsolutnim ciframa sa 6,2 do 23,2 miliona radno sposobnih građana. Statistiku kvare pre svega problematične zemlje sa Juga Evrope: u Španiji i Grčkoj, na primer, svaki peti je nezaposlen. Nužda i bezizlaznost navode ljude na trganje za boljim životom kod suseda kod kojih stvari stoje bolje. Važeća pravila EU to dopuštaju. Ali severnjaci ne primaju rado baš svakoga. Kvalifikovana radna snaga uvek je dobrodošla, neobučeni su krajnje nepoželjni.

Siromašni sa Juga i Istoka EU koji nemaju traženu profesiju, a takvih je većina, teret su za lokalne budžete. Imaju pravo da pretenduju ako ne na doprinose, onda bar na minimalnu socijalnu podršku. Drugi teret su migranti, legalni i ilegalni, iz zemalja Afrike i Azije, koji prodiru u Evropu preko trusko-grčke granice. Sedmorica ekonomski najuspešnijih država EU udružila se u nekakav „sveti savez“ za suprotstavljanje tuđim elementima. U njegovom sastavu su Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Austrija, Belgija, Holandija i Švedska. Osim zahteva da se zakrpe pogranične rupe, oni se trude da iskomplikuju dostup socijalnim doprinosima za došljake kako bi ih lišili stimulansa da guraju ruku u tuđi džep.

Ali sve ove i slične pojedinačne mere teško da mogu da kardinalno prelome označenu tendenciju. Države koje čine uslovnu „zlatnu milijardu“ danas počinju da se osećaju kao stanovnici tvrđave koju sa svih strana opsedaju i svoji i tuđi. Sve češće se čuju glasovim o tome da je neophodno ograditi Evropu makar spolja. Zaštitni nasip, novi veliki kineski zid? Direktor Instituta za probleme globalizacije Mihail Deljagin ne smatra situaciju beznadežnom.

Mislim da se može nešto učiniti. Druga je stvar što aktualna generacija evropskih političara zaista nije u stanju da reši ovaj problem. Najverovatnije će je rešavati naredna generacija evropskih političara. I sasvim je moguće putem izgradnje tvrđave Evrope u koju će se ljudi puštati po kulturnom principu. Tačnije biće kao 20-ih i 30-ih godina u SAD. Kao što je do 70-ih bilo u Australiji. Postojaće vrlo strogo ograničenje pristupa predstavnika drugih kultura koje ne žele ili ne mogu da se asimiluju. Druga je stvar da li će Evropa uspeti da se spase, da ostane Evropa, gde će biti granica Severne Afrike – to su pitanja. Zato što se danas ova granica svakog dana kreće unutar Evrope sve dalje i dalje na sever.

Političari zemalja EU o problemu nasilja stranaca razmišljaju mnogo i ne uvek jasno. U predizbornim kampanjama ova tema je nesumnjivi adut. U šaroliko kolo hvataju se ne samo ultra i prosto desni, već i socijalisti. Grčka stranka PASOK, na primer, uoči glasanja 6. maja širila je letke koji su zahtevali da se svi ilegalci mal te ne zatvore u prazne kasarne ili opkole radi puzdanosti bodljikavom žicom. U tanke žice ne baš zahtevnih građana ovi pozivi sigurno udaraju. Odvlačeći pažnju od neuspeha u unutrašnjoj socijalnoj sferi, politici zapošljavanja, oporezivanja, finansijskoj potpori bankama na račun državne blagajne.