Radun: Ivica Dačić na strateškoj ivici

A zapravo tu i nema nekog velikog iznenađenja. Ono što povezuje oba ova politička uspeha je pristup i stil u politici. Oba ova političara su došli iz unutrašnjosti u prestonicu i na neki način su i dalje ostali predstavnici «naroda» (ma kako god to tumačili). Njihove kampanje su bile jasne, običnom čoveku bliske i prijemčive. Verovatno su Dinkić, Jovanović, a da ne govorimo o Tadiću u svoje kampanje uložili desetinu puta više sredstava u odnosu na njih, ali sa polovičnim rezultatom jer nisu govorili «srbski».

Uvereni smo i da su desetine, pa i stotine hiljada glasova za pronatovske političke snage namaknute ne samo trošenjem velikih para u kampanji za bilborde i tv termine, već i direktnom kupovinom glasova na terenu. Pored toga imali smo prilike da vidimo i čujemo brojne primere neregularnosti i manipulacija na izborima što ukazuje da se desila i značajno «preusmeravanje» glasova, ili srbski rečeno da se desila i krađa o čijim razmerama možemo samo da spekulišemo. Stoga kada bi odbili ovim strankama ono što su dobili zahvaljujući prisutnosti u medijima, i zahvaljujući skupim kampanjama, onda bi shvatili koliko su zapravo dobili oni drugi koji ni izbliza nisu imali takve resurse.

Dačićeva formula uspeha

No da se vratimo «iznenađenjima» izbora. Gotovo cela Srbija je bila iznenađena uspehom SPS i koalicije na parlamentarnim i Ivice Dačića na predsedničkim izborima. Što je zanimljivo njihov rezultat je iznenadio i same socijaliste iako su oni očekivali dobro «treće mesto». Oko procene rezultata SPS-a i Dačića su omanule i agencije i analitičari. Iako je poznato koji analitičari i agencije preferiraju koju političku opciju, a uglavnom je to DS, LDP ili URS, pa shodno tome «šteluju» svoje izjave i procene, ipak su najviše omanuli oko SPS i oko predsedničkih izbora, to jest oko šanse za pobedu Nikolića na predsedničkim izborima.

Tako je pored prvog mesta SNS i velikog pada podrške DS-u, ali nedovoljne da ona lako ode u opoziciju uspeh Dačića i koalicije oko SPS je najznačajniji rezultat izbora. Po oceni analitičara i komentatora «pobednik» prvog kruga ovih izbora je lider socijalista a drugog kruga lider naprednjaka.

Mnogi se sa pravom pitaju kako je došlo do toga da nekada miloševićevska stranka, koja je posle 2000 bila u dubokoj krizi i koja je od borbe za cenzus postala jaka treća «opcija» bez koje, po mnogima nema formiranja nove vlade, bez obzira da li je bude sa DS-om ili SNS-om.

Čini se da Dačić na talasu izbornog uspeha i imao osnova da napomene da bi mogao biti premijer u novoj vladi. Na stranu činjenica da je premijerska fotelja zapravo «vruća stolica» koju bi oni koji imaju dugoročnije političke ambicije pokušali da izbegnu, jer od jeseni sledi «haldni tuš» u vidu prazne blagajne u kojoj nema para za penzije, bez obzira gde tada sedeo Krkobabić, te da nam sleduje veliko povećanje PDV-a, kao instrukcija međunarodnog bankarskog konzilijuma za lečenje srbskog pacijenta koja se nalazi u kritičnom stanju. Dakle ko god razmišlja racionalno i strateški teži jakim pozicijama u državi, ali nastoji da izbegava «mine» a to su u ovom momentu mesto premijera i ekonomska ministarstva. Tako da nam se čini da je Dačić toga svestan, ali da je u početku spomenuo i reč «premijer» a da to zapravo ni ne želi, jer mu je potrebno kao bolja startna pozicija u pregovorima sa Tadićem i Nikolićem.

Čini se da su Naprednjaci spremni da Dačiću ponude i više no što su im spremni ponuditi ljudi iz DS-a. No u toj kombinatorici je potreban i treći – a to je Vojislav Koštunica sa kojim kao pregovaračem nikada nije lako jer je to čovek «tvrdoglavih principa». Patriotski deo javnosti bi se istinski obradovao «savezu» Nikolića i Koštunice, koji je značajno doprineo da bude Tadić poražen na predsedničkim izborima iako je imao iza sebe najjaču predizbornu mašineriju «u regionu». Taj deo srpske javnosti bi jako želeo koaliciju Nikolić – Dačić – Koštunica.

Iako postoji već sazrela svest da takvu koaliciju ni sada, a naročito pre četri godine nije želeo da vidi zapad, pre svega Amerika. No to protivljenje, ipak nije toliko jako da se ne bi moglo pokušati u tom pravcu graditi nova koaliciona skupštinska većina, a sa tim i nova vlada koja bi zaista mogla doneti preduslove za novi preokret. Sve ovo nam govori da bi ta «željena» koalicija, imala velike prepreke i iskušenja, ali smatramo da nema uspeha bez rizika. No isto tako istorijska mudrost kaže da velikim silama ne treba gurati prst u oko, barem ne bez teške potrebe. Između te dve pouke se danas kreću koalicione opcije za novu vladu.

Ono što je jasno u ovoj strategiji unutrašnjih i spoljnjih nadigravanja je da demokrate očajnički nastoje da se održe u sedlu, gurajući Tadića na mesto Cvetkovića, to jest pokušavajući i dalje da se održe na vlasti preko bivšeg predsednika. Oni su se preigrali pred drugim krugom, pa nisu dogovorili «koaliciju» što ih sada ili nešto kasnije može koštati dobrog dela vlasti. Naime demokrate su verovale u sigurnu pobedu Tadića, verovatno i sami pod uticajem «naručenih» anketa, pa nisu Dačiću i koaliciji ponudili čvrst dogovor. Sada će to biti mnogo teže i verovatno daleko skuplje.

Predizborni i postizborni slalom

No da se vratimo «slučaju Dačić» i tajni uspeha socijalista na ovim izborima. Ono što je odmah uočljivo je da su ih drugi potcenili, da nije bilo negativne kampanje protiv njih te da su oni fudbalski rečeno neometano prešli veći deo terena i pucali na manje više nebranjen gol. Dok su se DS i SNS trošili u međusobicama koje su negativno uticale na njihove rejtinge, Socijalisti su vodili «pozitivnu i jasnu kampanju» i došli do sigurnog trećeg mesta.

No uspeh na izborima se ne dobija samo kao rezultat efikasne kampanje i činjenice da neko nije trpeo štete od drugih političkih aktera. Socijalisti su predvođeni Dačićem iskoristili maksimalno njegov položaj ministra policije da se pokažu kao ozbiljna politička opcija koja je sposobna i da deluje i da šalje jasne poruke.

Uglavnom je mana političara da ili nemaju dovoljno akcije ili pak nemaju dovoljno dobre komunikacije sa svojim pristalicama. Dačić je očigledno pokazao da je se uspeh postiže kad imate i jedno i drugo. On je kao ministar policije pobrao simpatije zabog nekih hapšenja i zbog poteza poput otkazivanja gej parade gde se predstavio javnosti kao «čovek odluke». Isto tako ga kao ministra policije dobar deo javnosti ne smatra odgovornim za katastrofalno lošu ekonomsku i socijalnu situaciju, pa je time i dobrim delom amnestiran iako je deo vladajuće koalicije.

Isto tako je u skladu sa ovim imidžom i efikasno koncipirana kampanja sa ključnim rečima «odlučno» i «jasno» i «čvrsto». Najznačajnije u kampanjama je da se kod određenog političara ne izmišlja «slika» već da se istaknu prisutne crte koje pozitivno odjekuju kod pristalica određene političke opcije. Ovde smo imali i jedno i drugo – četiri godine rada ministra policije sa određenim policijskim i političkim akcijama koje su efikasno propraćene sa jasnim porukama na jeziku koji svi razumeju.

Tu dolazimo do još jedne tajne uspeha Ivice Dačića a to je da se o uspeo predstaviti i nametnuti javnosti kao «glas naroda». U odnosu na neke bezlične ministre DS-a ili pak na političare koji koriste evropejski novogovor Dačić neguje «srbski jezik» u politici. Umesto apstraktnih pojmova i koncepata poput «dinamike evrointegracija» lider socijalista govori na svima razumljivom jeziku, često pogađajući i vitalne probleme građana na prihvatljiv način. Njega u tome slede i političari SPS-a, ali i koalicioni partneri Marković «Palma» i Krkobabić. Oni su se zajedno nametnuli kao koalicija koja govori u ime običnog čoveka, penzionera ili socijalno ugroženog pripadnika armije tranzicijskih gubitnika.

Socijalisti su isto tako dobro komunicirali sa određenim grupama u društvu. Primer toga je uloga PUPS-a koji se predstavio kao poslednja zaštita penzionera pred zahtevima MMF-a da se realno smanje penzije. Tako je ispalo da ako nema PUPS-a u vladi, a to znači i SPS-a, maltene penzioneri ostaju bez penzija. Osim toga SPS tradicionalno dobro sarađuje sa sindikatima, ratnim veteranima i nekim srodnim grupama o kojima niko ne brine a od kojih dobijaju «referendumsku» podršku. U tom pogledu Socijalisti vode «američku kampanju» jer osim «opšte priče» imaju i konkretne dogovore sa određenim ciljnim grupama i udruženjima.

Kada se konkretno delovanje ministra policije kroz četri godine sa preciznim i efektnim medijskim poentiranjem kombinuje sa «jasnom» i «čvrstom» pričom koja je na granici «politički nekorektnog» patriotizma pa i nacionalizma dobija se odgovor na pitanje otkuda dolaze novi glasovi za socijaliste i njihove drugove. Isto tako to je i odgovor zašto su u drugom krugu njegovi birači uglavnom podržali Nikolića što je uz Koštunicinu podršku presudilo izbore. Ivica Dačić je dobio i sa imidžom «čvrstog momka» koji rešava probleme i koji se ne libi da govori i o razgraničenju sa Albancima. A poznato je da Srbi imaju slabost prema policiji i prema treniranju «strogoće»

Kako do vlade

Čini se da je pobedom Tomislava Nikolića Dačić dobio novi manevarski prostor – sada slobodnije može da razmatra i koaliciju sa pobedniko i sa gubitnikom na predsedničkim izborima. Naime sa pobedom Tadića koji predstavlja i režim i ceo stablišment Dačić ne bi imao izbora i gotovo sigurno bi ušao u vladu DS-a. Pobedom Nikolića njemu se stvara šasna i da drugačije odluči, a sa druge strane ima i slab alibi pred svojim biračima da ode opet u koaliciju sa bivšim predsednikom Srbije

Ponašanje Dačićevo u vremenu zakulisnih igara oko formiranja vlade će mu pomoći ili odnoći da ostane u igri kao ozbiljan igrač koji zna da pobeđuje i gubi. No pitanje je da li će «odigrati pametno», to jest da li će uspeti da formira vladu koja je u skaldu sa aspiracijama njegovih glasača a i koja bi bila «po meri Srbije». Vlada sa DS-om bi bila nastavak agonije zemlje pod vlašću koalicije korupcije i kolaboracije. Osim toga vlada u kojoj ne bi bilo SNS a u situaciji kada je Tomislav Nikolić predsednik iliti «kohabitacija» bi bilo loše rešenje za zemlju i vodilo bi nas u nove nestabilnosti koje nam nisu potrebne u vremenu dolaska novih iskušenja i novog talasa velike krize.

Kako bi se realizovali nacionalni interesi u slučaju ove ili one koalicije je prilično jasno. Ako bi smo nastavili «žutu priču» kao do sada – agonija bi se nastavila. Ako bi oni nastavili «svojim putem» kao da se ništa nije desilo na izborima to se sigurno ne bi dobro završilo. Sa druge strane u slučaju drugih koalicija stvari bi ipak mogle biti nešto drugačije sa potencijalom istinskog nacionalnog preokreta u budućnosti.

Da to ilustrujemo na primeru spoljne politike. Ako definišemo kao strateški cilj uravnoteženu i izbalansiranu spoljnu politiku kojom bi Srbija uspela da realizuje minimum nacionalnih interesa onda je jasno ko nam tu koristi a ko šteti. Demokrate su u jednostranoj prozapadnoj politici propustile druge spoljnopolitičke opcije, pa su ignorisali potencijal strateške saradnje sa Rusijom, Kinom i drugim silama u usponu. Doduše napravljen je strateški značajan energetski sporazum sa Rusijom, ali je to bio više zaostavština prethodne Koštunicine vlade no što je to aktivni doprinos Tadića i njegovog okruženja. Garant tog sporazuma je bio SPS u vladi Borisa Tadića. No verujemo da u slučaju ponovnog formiranja vlade Tadić – Dačić ovaj drugi ne bi mogao da bude i dalje efikasan garant realizacije strateških sporazuma Beograda i Moskve zbog jačih zapadnih pritisaka a i zbog mogućeg uvođenja u vladu Čede Jovanovića i Mlađana Dinkića koji su poznati kao aktivni lobisti protiv ovog sporazuma. To bi zakomplikovalo sve strateške poslove u Srbiji osim verovatno puta ka članstvu u NATO.

Pre neki dan je novi predsednik Srbije boravio u Moskvi gde je od ruskog predsednika Vladimira Putina dobio ponovne garancije da «on može računati na podršku Rusije u realizaciji svoje politike» Iz ovoga se može shvatiti da bi predsednik Nikolić imao podršku za realizaciju svoje politike iz Moskve (ma šta to značilo) on je mora prvo imati u Beogradu. To naravno ne znači samo participiranje u vlasti SNS-a već i podrška takvoj politici i od drugih politički aktera. Za to je potrebna podrška i SPS-a i drugih stranaka i političkih centara koje imaju moć da neke ideje i projekte «poguraju» ili «stopiraju».

Stoga nije samo reč o tome da dosta zavisi od Ivice Dačića ko će formirati vladu i ko će biti premijer (iako on to verovatno ne želi da bude) već i zavisi u kojoj meri će se u vladi Srbije garantovati realizacija vitalnih nacionalnih interesa i strateških projekata poput realizacije megaprojekta «Južni tok». Ono što sada mnogima nije jasno je da bi u vladi na čijem bi čelu bio reciklirani Tadić taj i slični projekti i nacionalni interesi bili istinski ugroženi jednom iznutra oslabljenom vlašću koja je izgubila veći deo legitimiteta. Ma šta govorili «naručeni» prorežimski analitičari vlada «premijera Tadića» bi bila ne samo nemoralna i nelegitimna posle poraza na izborima, kao i pokušaj da se dođe do neustavnog trećeg mandata, već i veoma štetna po zemlju kojoj su neophodne strateške alternative i nove razvojne perspektive.


Autor: Branko Radun
Izvor: Fond strateške kulturem Moskva