Ima li ovde Rusa?

Nedavno nam je Aleksandar Konuzin, bez nužnog sagledavanja šire slike, poručio da se najveći novovremenski uzlet srbsko-ruskih odnosa podudara sa njegovim mandatom (koji se opet poklapa sa Vladom Cvetković-Dačić). Uz to je – ponovo naglašavajući da je svaka srbska Vlada dobar partner za Rusiju – izričito pohvalio deo odlazećeg srbskog establišmenta, odnosno istakao veliki doprinos saradnji Srbije i Rusije, naših vladajućih struktura koje vode spoljne poslove. Koliko je pomenuti stav ambasadora Ruske Federacije činjenično utemeljen i da li on – kao i ponašanje i nekih drugih značajnih ruskih funkcionera koji su kod nas „na privremenom boravku“ – doprinosi dugoročnim interesima njihove (i naravno naše) države?

SPOLJNOPOLITIČKI POKER
 
DS je dominirao srbskom  političkom scenom od 2001. do kraja 2003. godine. Tada je došlo do ubrzanog udaljavanja Srbije od Rusije, a otvoreno se govorilo o evroatlantskim integracijama kao „našem“ prioritetu. No, rusko-srbski državni odnosi ponovo su počeli dobro da se razvijaju posle 2004. godine. Pošto je DSS preuzeo kormilo vlasti, u početku diskretno, a potom i sve energičnije, krenulo se ka realizaciji energetskog „pakta“ koji Moskva sada smatra najvećim praktičnim plodom naše savremene saradnje. Na mišiće, uprkos žestokim otporima nekih svojih koalicionih partnera (setite se samo Dinkićeve partije), patriotski deo Vlade uspeo je da izgura gotovo celokupan posao u vezi sa prodajom 51 odsto akcija NIS-a ruskim partnerima, te u nedeljivom paketu sa tim (što je za nas od suštinskog ekonomskog i strateškog značaja) – dogovor da će panevropski gasovod „Južni tok“ preći preko Srbije. Pošto je u maju 2008, uz svestranu podršku Zapada koju je platio asistiranjem stvaranju kosovske kvazidržave, sve ključne poluge vlasti ponovo preuzeo DS, on u vezi sa pitanjem energetskog partnerstva sa Rusijom više nije imao kud.

Od 2008. godine do tek okončanih izbora, odnosi između ruske i srpske države (što ne bi trebalo mešati sa iskrenim prijateljstvom naših naroda) odvijali su se slično kao u braku zasnovanom na golom interesu, ali sa mnogo pozerskih elemenata za javnost. Bilo je tu zaklinjanja u „ljubav“, hladnih kalkulacija, pokušaja varanja i varnica. Moskva je nastojala da do kraja realizuje ono što je dogovoreno u vezi sa NIS-om i „Južnim tokom“, kao i da poveća prostor za rusko poslovanje u oblastima našeg, u najširem smislu shvaćenog, ekonomskog života, gde misli da je to za rusku privredu kurentno. U nadigravanjima i pravljenju kombinacija imale su udela i razni srbski i ruski mešetari iz korporacija uključenih u te poslove. U tom pogledu, možda se najdalje otišlo u NIS-u, gde je uspostavljeno pravo bratstvo srpske politike i ruske energetske „nove klase“, koja, uglavnom, ne zna ni za otadžbinu, ni za bilo šta drugo uzvišeno, a zanima je samo beskrupulozno izvlačenje profita. „Žuta“ Srbija i ne krije da EU smatra važnijom od zemlje koju vodi, a Rusiju, da ponovim, doživljava kao smetnju za intenziviranje evroatlantskih integracija Srbije. Opet, DS i partneri nisu gadljivi na ruski novac, a osetljivi su na moguće reakcije srpske patriotske (i po pravilu rusofilske) javnosti, pa stoga igraju razne igre sa Rusima.
Oficijelni Beograd gledao je da sarađuje sa Rusijom koliko god je na razne načine mogao da profitira, ali ipak da se mnogo ne zameri zapadnim mentorima. Jasno je da nije puštao Ruse u sektore od strateškog značaja (koji do 2008. godine nisu već bili otvoreni). Ipak, da bi dobio na drugoj strani ono što mu je potrebno, ponekad se pravio da će sa Rusima da krene putem strateškog partnerstva. Kada je 2009. godine zapelo sa novim aranžmanom sa MMF-om, odjednom je Rusiju proglasio za jedan od „stubova“ spoljne politike. U posetu Srbiji krajem te godine došao je i tadašnji ruski predsednik Medvedev. Igrajući „poker“ sa Rusima, „žuti“ su brzo našli zajednički jezik sa MMF-om. Štaviše, malo kretanje naše klackalice ka Istoku, rezultiralo je ubrzanim ukidanjem viza za EU. Što se Kremlja tiče, on je, glumeći da imamo prijateljsku idilu, štiteći svoje interese ponekad zatezao „konopac“, ali je strogo pazio da ne ugrozi veze sa srbskim zvaničnicima, niti da se na Balkanu preterano konfrontira sa Vašingtonom i Briselom.
Moskvi, da se ne zavaravamo, Balkan nije prioritet, i zbog njega ne želi da ulazi u veće rizike. Ipak, nije da ovde ne prepoznaje svoje interese. Cilj joj je (1) da se u našem regionu što bolje ekonomsko-energetski pozicionira, (2) da održi kulturne i unapredi političke veze za narodima sa kojima Rusi imaju tradicionalno dobre odnose, i, konačno, (3) da oteža dalje širenja NATO-a na Istok. Do 2007. godine Kremlj je smatrao da nije realno da Srbija i druge zemlje regiona ostanu van Atlantskog pakta, ali od kada je DSS uspeo da nametne usvajanje odluke o vojnoj neutralnosti, Rusija je prepoznala šansu da uvlačenje Ukrajine i drugih eks-sovjetskih republika u NATO otežava na našem terenu. Ukrajinskim lobistima zapadne alijanse postalo je mnogo teže da građanima te Rusiji etnički i istorijski bliske zemlje (koliko je nama Crna Gora), objasne da bi oni trebalo da podrže ono što Srbi, locirani znatno zapadnije od njih, odbijaju. Zato je Kremlju i te kako važno da ostanemo van NATO-a.

DIPLOMATSKA PARODIJA

Interese koje Rusija ima u Srbiji, ona bi mnogo lakše branila kada bi ovde imala delotvorna sredstva „meke moći“. Međutim, nema ih, a evroatlantski centri moći, koji ovde imaju niz medija, NVO i drugih mehanizama za nametanje svojih stavova, preko njih mogu kada to požele da ugroze i ruske interese, a kamoli da su bitan faktor u našim političkim nadigravanjima iz kojih proizlaze vladajuće garniture (koje često rade šta im u našoj „kući“ moćni stranci „sviraju“). A srbska vlast koja bagateliše Srbiju, koja je spremna da se odrekne Kosova radi fantomskih EU integracija, kada joj evroatlantski centri moći kažu da to uradi, krenuće i u otvoreni juriš na ruske interese kod nas.  A Moskva, kao što smo rekli, kod nas nema svoj društveno-medijski štit iza kojeg bi zaklon mogle da nađu bar njene energetske korporacije. Po stranu što bi on trebalo da pomogne i srpsku, za Ruse važnu, borbu protiv ulaska u NATO, a za očuvanje teritorijalnog integriteta. Umesto da Rusija pomogne nama, srbska patriotska javnost, na osnovu simpatija koje ima prema njoj, volonterski se bori i za njene interese koji su kompatibilni srbskim.
Sve to namerno previđaju i tako dovode i interese svoje države pod znak pitanja, oni Rusi koji otvoreno šuruju sa vrhom DS-a. Najbolji primer je generalni direktor NIS-a K. Kravčenko, koji je otišao toliko daleko da je pred prvi krug predsedničkih izbora zajedno sa B. Tadićem, više ne šefom države već samo kandidatom za tu funkciju, otvorio novo postrojenje u Rafineriji „Pančevo“. Tako je pokušao da pomogne „srbskom“ političaru koji je više puta Amerikancima rekao da mu je prioritet da uvede Srbiju u NATO, a rusko prosrbsko angažovanje na Kosovu ocenio kao negativno. Opisano, makar posredno, antirusko ponašanje GASPROM-ovog službenika, prosto je frapantno.
Ne baš tako daleko kao generalni direktor NIS-a, ali bez sumnje u neprihvatljivom pravcu, otišao je i Konuzin. Nekorektno je istaći uzlet rusko-srbskih odnosa za mandata Vlade koju smo dobili 2008. godine, kada je jasno da je ona nevoljno nastavila putem kojim je išla prethodna vlast. Možda i mogu da razumem motive onih koji žele da izgleda da se postignuti uspeh desio zahvaljujući njima, ali ne može da se sakrije istina da su njegovi temelji trasirani pre nego što je, primera radi, sadašnji ruski ambasador stigao u Srbiju. On je zaslužan što „žuti“ režim nije više umanjio efekat onoga što je ranije dogovoreno, ali stvari bi trebalo nazvati pravim imenom. Ili, ako diplomatska praksa to nalaže, o njima ambasador RF i ne bi trebalo da govori.

NADA U PUTINA                                                                
S obzirom na državotvornu politiku koju vodi Putin, bez obzira na rusku nameru da u skladu sa realnošću kod nas vode diskretnu politiku, verujem da bi Moskva ipak našla načine da bude medijski, NVO i na druge načine mnogo prisutnija, kada bi imala realnu sliku o odnosima na srbskoj političkoj sceni i njihovim mogućim geopolitičkim i drugim posledicom po ruske interese. Rusija nema potrebu da se na srbskom terenu ponaša agresivno, kao što to čine neki zapadni centri moći, da bi pomogla i sebi i nama. U okolnostima kada u Srba još gori plamen rusofilije, dovoljno je da nepristrano doprinese razvoju našeg demokratskog ambijenta, pa da ruske dugoročne pozicije ovde postanu mnogo sigurnije.
Samo bi jedna objektivno nastrojena ozbiljna televizija (što je za Rusiju prava sitnica da nam omogući) drastično promenila medijsku sliku, a kamoli kada bi se Moskva, makar kao Italija ili Španija (a ne SAD) aktivirala u drugim medijskim, NVO i kulturnim oblastima. No, Moskvi se od njenih beogradskih predstavnika, NATO-u na radost – čak i kada se sa Tadićevim porazom pojavila pukotina na atlantskoj strukturi koju je lako proširiti formiranjem Vlade bez DS-a – šalje neosnovana poruka da bi svaka srbska vlast dobro sarađivala sa Rusijom (valjda i Čedina), a da je, da stvari budu i gore, ova „žuta“, koja se ljulja, ali još nije pala, baš „prijateljska“ prema Rusiji.
Takvi iskazi nisu kredibilni. Kao što su posle pohvala na račun dela žutog establišmenta pod sumnjom i reči – koje su naišle na veliko odobravanje srpske patriotske javnosti – „ima li ovde Srba“? Da li su bile iskorišćene samo kao sredstvo pritiska na režim, kako bi bio podstaknut da ispuni nešto što je obećao, a od čega zavisi karijera ili neki drugi interes pojedinih ovdašnjih Rusa? Kako je moguće – ako postoji dobra namera prema srbskom narodu – u septembru 2011. s pravom prekoriti „ekspertske“ prijatelje DS-a zbog ravnodušnosti prema sudbini KiM-a, a onda krajem maja 2012. kao partnera Rusije, makar i posredno, pohvaliti vlast koja je izdala interese sopstvene zemlje? Isprazna je ruska podrška državi Srbiji, ako nju vode oni kojima do nje nije stalo!
Krajnje vreme je da shvate i oni Rusi koji to još nisu – samo nacionalna Srbija može da bude istinski prijatelj Rusije! Moskva ima pravo da se ljuti na našu „žutu“ vlast, ali sudeći prema ponašanju njenih predstavnika ona to iz nekog razloga ne čini. Opet, ako je Kremlj iskreno privržen prijateljstvu srbskog i ruskog naroda (a mislim da jeste), nema pravo da prihvati politiku srbskog režima instaliranog od strane NATO-a, koja je sračunata na razaranje srpske državnosti. Sada kada na osnovu onoga što su Tadić, Stefanović i drugovi odradili, okupatorska soldateska puca na Srbe na severu Kosova, stav „podržaćemo srpsku politiku u vezi sa pitanjem KiM, kakva god da je ona i ko god da je vodi“ – da mi Putin, kao i većini Srba, ne uliva poverenje – shvatio bih kao dizanje ruku od Srbije, odnosno kao rezultat globalnog „dila“ gde smo mi moneta za potkusurivanje (uz očekivanje Moskve da bi i „posle Kosova“ zbog besa naše javnosti Srbija ostala van NATO-a). Ovako, verujući u ruskog predsednika, skoro da sam sasvim uveren, radi se o posledicama dovođenja Moskve u zabludu. Kao što je kod nas jaka anti-Srbija, još je i kod nekih Rusa živ Jeljcinov duh, pa im je stalo do istinskih interesa ruskog naroda koliko i mnogim „žutim“ prvacima do Srpstva!
Autor: Dragomir Anđelković
Izvor: Pečat