Radun: Srbija bez „crvene linije“

KONKURS ZA NOVOG BRANKOVIĆA

Sada EU vrši pritisak na Srbiju da se „ispoštuje“ ono što je dogovoreno, a mi kao javnost nismo baš upoznati sa svim što je vlast u Beogradu potpisala u vezi Kosova. Sve to, na čelu sa „ambasadom Prištine u Beogradu“, velika je žaba, koju teško može i hoće da proguta i „najevropljanin“ Dačić koji je poručio da neće sedeti u takvoj vladi. No, da nije seo u takvu vladu 2008. godine danas, možda ne bi na dnevni red došla „kancelarija Kosova“, sa sve zastavom secesionističke tvorevine.

 

Ali, od sastava nove vlade zavisi i ko će dalje u ime Srbije da pregovara sa Prištinom. Borko Stefanović je najpre izjavio da predsednik ne bi trebalo da učestvuje u pregovorima direktno, jer bi to bilo posredno priznanje „države Kosovo“. Konačno se, eto, i Borko dosetio da su pregovori u kojima učestvuju visoki funkcioneri Srbije naspram onih sa Kosova „neka vrsta priznanja“. No, to ga do sada nije sprečavalo da zvanično pregovara sa Albancima (umesto da ostane u okviru SB UN i Rezolucije 1244) i da im isporuči dobar deo preostalog suvereniteta, po čemu će i ostati upamćen u novijoj srbskoj istoriji.

No, Borko se odjednom „predomislio“, pa kaže da pošto su pregovori oko poslednjih parčića srbskog suvereniteta nad Kosovom u pitanju, u tu „kupoprodajnu rabotu“ bi trebalo uključiti i novog predsednika Nikolića.

No, iako je sada postavljena priča da odbijanjem učešća u „kosovskom dijalogu“ predsednik gubi inicijativu i rizikuje da pokušaju da ga prikažu kao nekog ko se sklanja od teških pitanja i još težih odgovora, ipak se čini da je Tomislav Nikolić već dovoljno dugo u politici pa shvata podmetačinu koja dolazi od strane Tadića i njegove ekipe. Čak i u slučaju kohabitacione klackalice vlasti u kojoj je Nikolić „osuđen“ na inicijative i preuzimanje odgovornosti da bi izbegao političku izolaciju i marginalizaciju, teško je poverovati da bi novi predsednik preuzeo na sebe odgovornost koju definitivno snosi bivši predsednik i njegova vlada. Oni su do sada „implementirali“ sve zahteve Zapada, od kojih je gotovo svaki na našu štetu i sve zajedno to čini najsramnije epizode u istoriji naše diplomatije i države. Niko ne bi sada želeo da sa njima podeli breme takve istorijske odgovornosti, pa verovatno ni predsednik Nikolić.

IZLAZ IZ ŽUTOG LAVIRINTA

Čini se da priča o podizanju nivoa razgovora i nema naročitog smisla, te da je čak ni EU ne želi. Kako se to kaže, „promena formata pregovora“ bi za srpsku stranu imala smisla samo ako bi se u SB UN razmatrao srbski zahtev za pregovorima o statusu Kosova. No, kako se od toga odustalo pod stranim pritiscima i zahvaljujući domaćoj neslozi, „politički nivo pregovora“ nam izgleda kao zamajavanje javnosti nečim što bi trebalo da izgleda kao suvisla i razumna politika.
Ako se želi isplivati iz ovog gliba od sada bi trebalo voditi jasniju, otvoreniju i na širem koncenzusu zasnovanu nacionalnu politiku oko Kosova. Naravno, sa svešću da su mnoge bitke već izgubljene i da nam pozicije nisu dobre. No, nažalost, sada trenutno nemamo ni vladu, a politiku već odavno nemamo, pa shodno tome nemamo ni koncenzus oko toga šta i kakva bi ta politika trebalo da bude.

A taj minimum zajedničkih stavova bi podrazumevao zamrzavanje pregovora na ovom nivou ili blokiranje daljeg procesa puzajućeg priznanja secesije, ili stav da se ne pristaje na „otvaranje kancelarije Beograda u Prištini i Prištine u Beogradu“, tu bi morao da bude i jasan stav oko podrške Srbima na severu da očuvaju svoje institucije, te o statusu enklava i manastira. Isto tako bi u to spadala i na zajedničkom stavu zasnovana politika borbe za nacionalne interese i u sferi otete državne, crkvene i privatne imovine i energetskih resursa, čija vrednost se procenjuje na nekoliko stotina milijardi evra. Ovo poslednje ne sme da potisne u drugi plan ono primarno — nacionalni i državni interes, kao i borbu za nacionalni identitet kroz ovaj napor.

Pucnjevi na srpske civile na severu Kosova i akcije oko tablica su test gde je granica srbskog nejedinstva i pasivnosti. Kako nije bilo jasne i jedinstvene reakcije srpske političke elite i institucija, oni će nažalost ići i dalje.

Izvor: Pečat