Doktrina Brežnjeva za Damask

Rusija i Kina su po treći put za proteklih 9 meseci stavile veto na „zapadni“ nacrt rezolucije Saveta bezbednosti o Siriji. On predviđa spoljnu intervenciju kao glavno sredstvo za prestanak nasilja u ovoj arapskoj zemlji. Permanentni sukob u OUN očigledno prevazilazi probleme regulisanja sirijske krize. Sve jasnije postaje fundamentalno razilaženje Rusije i KNR s jedne strane, i SAD i njihovih saveznika, s druge, u principima za održavanje svetskog poretka.

Uoči ovog glasanja u toku telefonskog razgovora predsednika RF i SAD, američki lider je pokušao da ubedi ruskog kolegu da izmeni poziciju i da podrži tačku gledišta Zapada. Kako je novinarima rekao Putinov pomoćnik Jurij Ušakov komentarišući 50-minutni telefonski razgovor šefova država, „i Putin i Obama sad bolje shvataju nijanse u pozicijama dveju strana, ali u onome što se tiče praktičnih puteva za rešavanje sirijskog problema još uvek ima nesuglasica“. Nesuglasice su očigledno principijelnog karaktera.

SAD u toku poslednjih decenija stalno podržavaju sve revolucionarne pokrete koji kao svoj cilj ističu stvaranje demokratskih društava. U ovom nizu su „plišane“ revolucije u Istočnoj Evropi, „obojene“ na prostorima bivšeg SSSR i sadašnje „arapsko proleće“. Ovo odgovara, kako osnovnim principima izgradnje američkog društva, tako i konsenzusu u javnom mnjenju zemlje. Iako je još nedavno društvu trebalo objašnjavati zašto Vašington u ime interesa bezbednosti sarađuje s najautoritarnijim režimima, na primer u Egiptu, gde je u suštini vladala vojna hunta na čelu s generalom Mubarakom.

Logičan nastavak podrške „obojenih“ revolucija predstavljala je doktrina „humanitarne intervencije“ u skladu s kojom se nedemokratski režimi primoravaju na demokratiju. A pošto „obojena“ revolucija (kako je pokazala Gadafijeva sudbina) ne ukida linčovanje ili sud s perspektivom doživotnog zatvora (kao u slučaju Mubaraka), i pristanak na nagovor režima, koji su dospeli u „arapsko proleće“ je blizak nuli. Iz ovoga sledi želja da se problem reši na osnovu spoljnog mešanja na osnovu ekonomskih i diplomatskih sankcija ili oružanim metodama.

Doktrina „humanitarne intervencije“ očigledno ne uživa popularnost van granica SAD i drugih zrelih demokratija. U državama, u kojima je demokratska tradicija slaba ili uopšte nije formirana, a takvih je u svetu većina, ljudi odmah žele da vide kako bi funkcionisala kod njih, i to očigledno čine bez entuzijazma. Iz toga sledi potreba Zapada da izdejstvuje pristanak stalnih članova SB UN za primenu takve intervencije.

Situacija u Siriji je danas najaktuelniji primer takvog razvoja događaja. Rusija i KNR kao članovi Saveta bezbednosti UN koji imaju pravo veta, u suštini su pristale na takav razvoj događaja u Libiji. Međutim, sad ne žele da se ponove libijski događaji kad je čitava moć NATO bila uperena protiv zemlje sa 6,5 miliona stanovnika.

Kako u memoarima piše veteran ruske diplomatije, Evgenije Primakov, bivši ministar inostranih poslova 90-ih godina, grupa „mudraca“, koju je OUN sazvao radi ocene novih izazova međunarodne bezbednosti, došla je do jednodušnog mišljenja da se preko mehanizama OUN treba suprotstaviti negativnim procesima kao što su masovna ubistva civilnog stanovništva. „Razmatranje situacije unutar zemlje s tačke gledišta njene pretnje po mir i bezbednost je jedna stvar. A pokušaj da se drugim zemljama nametnu ovi ili oni modeli državnog ili društvenog uređenja je sasvim druga stvar,“ – ističe Primakov.

Drugim rečima, Moskva, Peking i druge zemlje BRIKS se zalažu za očuvanje principa nemešanja u unutrašnje poslove suverenih država, koji je uvek bio osnovni u međunarodnim odnosima. Čini se pomalo paradoksalno, ali se Rusija – naslednica SSSR – zalaže protiv metoda koje je Kremlj koristio 50-ih i 60-ih godina, uvodeći vojsku u Mađarsku i Čehoslovačku radi pružanja podrške svojoj ideološkoj doktrini.

Sad svaka žrtva građanskog sukoba koji u Siriji traje godinu i po dana smanjuje legitimitet i moralno pravo sukobljenih strana i sve upornije od članova Saveta bezbednosti zahteva usaglašeno delovanje. Specijalni predstavnik OUN za Siriju Kofi Anan je izrazio svoje razočarenje zbog toga što stalni članovi Saveta bezbednosti nisu uspeli da postignu kompromis u ime prekida sirijske klanice. Međutim, drugog puta nema.

Andrej Iljjašenko,