Terorizam kao instrument pragmatičnog pritiska

Pre 18 godina, 18. jula 1994. godine u jevrejskom kulturnom centru u Buenos Ajresu odjeknula je snažna ekspolozija; poginulo je 89 i ranjeno preko 200 ljudi. Vlada Argentine je optužila za terorističku akciju pokret „Hezbolah“, koji je lociran u Libanu, i specijalne službe Irana. Izdata je čak međunarodna poternica za Ministrom odbrane Irana Ahmadom Vahidijem.

Nakon 18 godina na aerodromu bugarskog grada Burgas izvršena je teroristička akcija, koja je ušla u istoriju Bugarske kao najveća teroristička akcija. Terorista samoubica je odneo život pet izraelskih građana, preko trideset je ranjeno.

Izraelski premijer Netanjahu i ministar inostranih poslova Liberman bez oklevanja su optužili Iran za ovaj zločin. Neki izraelski komentatori naveli su mogućnost učešća u pripremi terorističke akcije specijalne iranske jedinice „Kuds“. Međutim izraelska strana do sada nije iznela nikakve konkretne dokaze. Dvadeset sati nakon krvavog atentata predstavnik iranskih vlasti demantovao je optužbe i osudio teroristički akt.

Naravno, velika je verovatnoća iranskog učešća. Zvanični predstavnici Izraela potsetili su o operacijama iranskih specijalnih službi usmerenim na izraelske objekate od pre nekoliko meseci u Tbilisiju; Delhiju, Bangkoku i Baku. Tamo je uočljiv trag Teherana. Sasvim skoro su u Keniji i na Kipru sprečeni napadi na izraelske objekte. Ali to su samo sumnje.

Ubzo posle krvavog događaja u Burgasu, ministar inostranih poslova Engleske oštro je osudio teroriste, i uz to dodao zabrinjavajuće reči o mogućnosti pokušaja „ometanja“ Olimpijskih igara. Francuski predstavnici takođe su osudili ubistvo turista. Ali su uz to dodali, da su veoma zabrinuti u vezi uzvratnih akcija od strane Izraela. Zadnje što bi sada poželeli evropljani, to je razmena udara između Irana i Izraela u Evropi. Čak šta više, ukoliko se Izrael odluči da preduzme preventivnu operaciju van Evrope, niko ne garantuje, da Teheran neće naneti udarac ponovo na evropskom prostoru.

Šokantne slike okrvavljenih turista izazivaju sažaljenje prema žrtvama. Međutim realna politika u Evropi i SAD više se bazira na ekonomskim, nego emocionalnim principima. Da se potsetimo kako je početkom sedamdesetih godina Evropa reagovala na seriju terorističkih akcija protiv izraelskih objekata, zatim zahvatanje taoca - ministara zemalja OPEK. Sve je to propraćeno glasovitim osudama terorizma, iako su zapadnoevropske zemlje istovremeno vodili pregovore sa Palestinskom oslobodilačkom organizacijom o njenom priznanju. Skok cene nafte je više zanimao zapadne političare i njihove birače, nego borba protiv terorizma.

Čak ako ne znamo imena organizatora terorističke akcije u Bugarskoj, možemo razumeti njihov pragmatičan proračun: napad na turiste treba da zaplaši zapadne rukovodioce do te mere, da će oni izvršiti pritisak na Izrael, da Tel Aviv ne bi preduzeo napad na iranska nuklearna postrojenja. Evropi je sada potrebna zarada od turizma. A krvavi autobusi neće doprineti porastu turističke aktivnosti, koja je od vitalnog značaja za evropsku privredu. Upravo na takav tok misli evropljana i računaju teroristi.

Avigdor Eskin,