Čeka li Siriju „Turski gambit“?

Još jedan incident na sirijsko - turskoj granici je ponovo podigao pitanje: da li će biti vojnog mešanja u Siriji i ko je spreman da na sebe uzme ulogu glavnog međunarodnog policijaca? Osnovni protivnik režima Basara Ašada je SAD i oni ne prestaju da izjavljuju da NATO ne planira da se meša u sirijsku krizu.

Iako znamo da zaobilaženje Povelje UN, za Alijansu nije novost. Vašingtonski i evropski stratezi nisu spremni da realizuju vojni scenario u Siriji. Isuviše veliki bi bili gubici reputacije u islamskom svetu, sa kojim su inače zategnuti odnosi. Pitanje je i kako bi još jednu vojnu akciju primili birači u SAD-u i Evropi u vreme globalne ekonomske krize. U isto to vreme Asad je kao kost u grlu lidera zemalja članica Alijanse. A on već dugo opstaje uprkos svim pokušajima Zapada da ga svrgnu sa vlasti.

U pozadini svega, muslimanska Turska se pojavljuje kao idealna varijanta vojne smene vlasti u Damasku. Ona ima jednu od najmoćnijih vojski u okviru NATO, odavno se „merači“ na Bašara Asada i bori se za novi nivo uticaja u regionu. Neki politikolozi pretpostavljaju da je Alijansa spremna na veliku zahvalnost Anakari u slučaju da se ona reši na konkretne poteze. Ta zahvalnost bi se ogledala u mogućim ekonomskim preferencijama ili jačoj ulozi u okviru NATO.

Zvanična Ankara pri tome izjavljauje da bi bilo koja rešenja međunarodne zajednice u odnosu na Siriju, morala biti donesena uz odobrenje Saveta bezbednosti UN.

Predsednik Instituta Bliskog istoka Jevgenij Satanovski izjavljuje da, Ankara smatra da je Sirija zona njihovih interesa i „gotovo turska provincija“. Osim toga, upravo u Siriji, koju podržava Bagdad, zbiva se principijalna borba između Turske i Irana za uticaj u regionu.

Svoju poprilično veliku ulogu u celoj situaciji igra i Saudijska Arabija. Nije isključeno, da iza ovih zemalja takođe stoji SAD. U svakom slučaju, njihovi bliski partnerski odnosi su odavno poznati. Na poslednjem zasedanju Generalne skupštine emir Katara je direktno pozvao na vojnu intervenciju. Kao i u slučaju sa NATO, to se logično uklapa u koncepciju „vađenja vrelog krompira iz vatre tuđim rukama“. Ali, te će zemlje teško poslati svoje vojnike da ginu u Siriji.

Svoj stav je po ovom pitanju za „Glas Rusije“ izneo Stanislav Tarasov, orijentalista:

- Turska govori da je spremna na rat, ali gde je rezolucija? Ranije su delovali drugačije. Znači, neko je na to huška, najverovatnije Saudijska Arabija i Katar, koji su platili sirijsku operaciju. Oni insistiraju da je nužno rešavati ovaj problem oružanim turskim ili arapskim snagama.

Moglo bi se i ovako reći: direktan i objavljeni rat u Siriji bi vodio novom hladnom ratu Zapada sa Rusijom i Kinom. A Turska potpuno može „uvesti red“ na ovoj teritoriji pod izgovorom obezbeđivanja mira za svoje građane i „mirne sirijce“. Više od toga, ako se radi o zaštiti evroatlantskih zemalja i njihovih partnera, Turska ima pravo samostalno da delije, bez konsenzusa sa članicama Alijanse.