Stogodišnjica Prvog balkanskog rata: konflikt interesa

Prošli vek poznat je kao vek krvavih ratova. Među njima se izdvaja i Prvi balkanski rat, čiju stogodišnjicu ovih dana obeležavaju istoričari.

Početkom druge decenije 20. veka Balkan se pretvorio u jedan od objekata borbe velikih sila, podeljenih na vojne blokove, kao i balkanskih država koje su pretendovale na vođstvo na poluostrvu. Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka trudile su se da iskoriste slabljenje Osmanske imperije, pre svega težeći maksimalnom proširenju sopstvenih teritorija. Ipak, bez obzira na slabost poslednje, ni jedna balkanska država nije mogla da izađe na kraj sa Osmanskom imperijom sama. Zato su morale da sklapaju saveze, privremeno zaboravivši na unutrašnje protivrečnosti.

Početak italijansko-turskog rata, koji je očigledno pokazao vojnu slabost Osmanske imperije, podstakao je blakanske zemlje na sklapanje saveza povoljnog po njih. 1912. godine uz posredništvo ruske diplomatije bio je potpisan srbsko-bugarski sporazum o prijateljstvu i savezu. Zajedno sa sporazumom bio je potpisan i tajni prilog uz njega. U njemu je dogovoren redosled podele teritorija koje će zajedno izvojevati Srbija i Bugarska od Osmanske imperije. Srbija je priznavala bugarska prava na Trakiju. Bugarska je priznavala prava Srbije na Kosovo i Novopazarski sandžak. Kamen spoticanja bila je Makedonija, koja je bila poželjna teritorija i za Srbiju i za Bugarsku. Sporazumu je dodat tajni prilog prema kojem će Bugarska i Srbija podeliti Makedoniju.

Još jedan saveznički sporazum i vojna konvencija bili su potpisani 29. maja 1912. godine između Bugarske i Grčke. U oktobru 1912. godine Balkanskom savezu se pridružila i Crna Gora.

Formalni povod za mobilizaciju vojnih snaga balkanskih saveznika bio je još jedan pokolj hrišćanskog stanovništva u Osmanskoj imperiji. Rusija i Austougarska, zaintresovane za očuvanje statusa kvo na Balkanu, na sve načine su pokušavale da ometu rat koji je mogao da izađe van geografskih okvira evropskog „bureta baruta“.

Pobede saveznika nad Turcima osmanlijama izazvale su nacionalni uspon u svim zemljama slovenskog sveta. Stotine dobrovoljaca iz jugoslovenskih oblasti Austrougarske i Rusije borile su se protiv Turaka u redovima srpske, crnogorske i bugarske armije. U Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini protutnjali su talasi masovnih istupanja jugoslovena pod parolama – Balkan – balkanskim narodima! Ponovo je oživela ideja Balkanske federacije slovenskih naroda.

Mirovni sporazum kao posledica pritisaka velikih sila bio je potpisan 30. maja 1913. godine. Turci su gubili sve svoje posede u Evropi izuzev male teritorije istočno od linije Enos-Midija. Makedoniji je bila odbijena nezavisnost i zemlja se našla faktički raščlanjena između Srbije, Grčke i Bugarske. Za Srbiju Prvi balkanski rat je bio posebno važan, ističe ruski istoričar Oleg Barabanov.

- Sa jedne strane upravo u ovom ratu i faktički pod protektoratom velikih sila bila je formriana država Albanija, što je lišilo Srbiju izlaza na Jadransko more. Sa druge strane, Srbija je vratila u svoj sastav Kosovo i Metohiju, koja je dugo bilo centar nacionalnog ujedinjenja Srba Osmanske imperije.

Prvi balkanski rat je doveo do bitnih teritorijalnih promena na Balkanu. A odluke Londonske konferencije bile su izvor jednog od najkonfliktijih pitanja na Balkanu – takozvanog albanskog pitanja – smatra Oleg Barabanov. Nažalost, teritorijalne ambicije balkanskih naroda koji su sačuvali istorijsko sećanje o svojoj nekadašnjoj veličini, nisu im dozvolile da sačuvaju jedinstvo i bile su uzrok za međusobno neprijateljstvo u Drugom balkanskom ratu. Između ostalog ideja formiranja Velike Albanije do danas lebdi u vazduhu, potvrđujući poznatu istinu da se lekcije istorije loše uče.

Olga Žuravljova,