Knegilja Jelena Karađorđević – Jelena Petrovna Romanov

16.oktobra 2012. godine navršilo se 50 godina od smrti knjeginje Jelene Karađorđević, prave srpske princeze.

Njen život je ličio na avanturistički roman od koga se u glavi vrti, ali mi znamo samo jedan delić njenog života – da je knjeginja od jula do oktobra bila zatvorena u zatvoru u Permu, a zatim do kraja godine u Moskvi,  i da je bilo mnogo muka dok ona nije oslobođena. Ona kao da je u senci svojih starijih rođaka iz imperatorske porodice i alapajevskih mučenika. Pa, kakva je ona u stvari bila?

Knjegina Jelena (rođena 4.11.1884.) je rano ostala bez majke Zorke (Ljubice), ćerke crnogorskog kralja Nikole Prvog Petrovića Njegoša, a vaspitavana je zajedno sa mlađom braćom u Crnoj Gori pa zatim u Rusiji, u domu velike knjeginje Milice Nikolajevne.

Smena dinastija u Srbiji je srpsku princezu iz roda Karađorđevića dovela u Beograd. Ona se zajedno sa ocem kraljem Petrom i prestolonaslednikom preselila u dvorac i pristupila izvršenju svojih dvorskih obaveza, koje su bile za nju vrlo teške.

Beskonačan red posetilaca i dvorske obaveze su joj oduzimale veliki deo vremena. Kada bi god bilo moguće, ona je putovala ili čitala, između ostalog i ruske i francuske autore. A usto je maštala … da se vrati u Rusiju koju je još kao dete toliko zavolela. Jedina mogućnost povratka za nju je bila udaja. I crnogorski rođaci su, sudeći po svemu, organizovali, ne bez napora, Jelenin susret sa ruskim knezom imperatorske krvi Ivanom Konstantinovičem Romanovim, u Italiji, kao „slučajno“, ali se taj susret razvio u pravu ljubavi i okončao njihovim venčanjem 21. avgusta (3 sentяbrя) 1911. godine.

Saopštenje o braku sa predstavnikom ruske dinastije u Srbiji je toplo pozdravljeno, a pomoglo je i da se autoritet dinastije Karađorđevića poveća. To je zaista bio brak iz ljubavi, pun uzajamne bliskosti.

Ljudi koji su bili bliski porodici su svedočili da je knez Ivan bukvalno sijao od sreće. Vrlo brzo je čitava carska porodica prihvatila Jelenu: ona je čuvala mlađu muževljevu braću, šetala sa sestrom Tatjanom, pozivala na čokoladu mlađe – Đorđa i Veru, dopisivala se sa „teta Olgom“ – grčkom kraljicom Olgom Konstatinovnom, koja je bila iz porodice Romanov, a udata je za grčkog kralja  Đorđa Prvog . Živa i vesela, sa izvanrednim smislom za humor, brzo je očarala sve koji su bili u njenoj blizini. Zato su je i zvali „čarovnica“ (tj. ona, koja je svakoga očarala – prim.prev.) .

Međutim, život nije bio puko zadovoljstvo. Kao supruga najstarijeg sina u rodu, u imperatorskoj porodici, imala je obaveze da izvršava i društvene obaveze. Ni njih knjeginja Jelena nije izbegavala. Pod strogim nadzorom Jelizavete Mavrikijevne, dvorske dame velike knjeginje, ona je uspešno položila, kako ona sama kaže, „ispit“ – u januaru 1912. je za najsiromašniju decu prestonice organizovala proslavu Božića sa velikom jelkom. To je bila prva obaveza u dugačkom nizu onih koji su docnije sledili.

Jedva da je prošla godina dana od udaje princeze Jelene, a Srbija je stupila u Balkanski rat. Prava Srpkinja, princeza nije mogla ravnodušno da posmatra dešavanja i otputovala je kao milosrdna sestra na ratnu pozornicu, vodeći sanitetski odred, za šta je dobila dozvolu i svog oca - srbskog kralja Petra Prvog, i imperatora Nikolaja Drugog. . Konstantinoviči su se svojom nevestom jako ponosili. Praktično kompletno svi su došli na železničku stanicu da isprate Jelenu i njenu vojnu bolnicu. Sredstva za kompletiranje i održavanje bolnice su dobijena u kancelariji Jeleninog svekra, velikog kneza Konstantina Konstantinoviča, između ostalog i 200 rubalja njegovih ličnih sredstava.

Odred je u Beograd stigao 15 (28) oktobra 1912.godine i učestvovao je ne samo u Prvom, nego i u Drugom balkanskom ratu. Jedan od ratnih dopisnika je o Jeleni Petrovnoj Romanov napisao sledeće: “Knjeginji jako lepo stoji uniforma milosrdne sestre. Ona celog dana, bukvalno od jutra do večeri, radi kao i svaka druga sestra. Njena frajlina, gospođa Ščerbačova radi isto toliko. Imaju zaista mnogo posla… [Jelena Petrovna] pomaže pri previjanju, na operacijama, hrabri ranjenike i smiruje ih. Svi je zaista vole. I… ona je tu ljubav potpuno i zaslužila“.

Knjeginja Jelena je pratila oca, kralja Petra Prvog, u njegovom putovanju po zemlji, između ostalog i po novim teritorijama, što je srpske vojnike oduševljavalo i dokazivalo vojnicima da je veza između Rusije i Srbije nerazrušiva.

Kada se vratila u Rusiju knjeginja Jelena je počela da pohađa kurseve za milosrdne sestre u Kaufmanskoj opštini, i odslušala je i specijalan kurs u vojno-medicinskoj akademiji Sankt-Peterburga. Uskoro je počeo Prvi svetski rat i njena su znanja bila baš dobro došla. Zajedno sa muževljevom bliskom rođakom – velikom knjeginjom Marijom Pavlovnom – knjeginja Jelena je rešila da stupi u milosrdne sestre Carske Prve armije, u kojoj su se našli na službi i njeni najbliži: knez Ivan (Jovan) Konstantinovič - njen muž, knez Bagration-Muhranskij (muž Ivanove sestre Tatjane) i veliki knez Dmitrij Pavlovič (unuk grčke kraljice Olge Konstantinovne). Sredstvima onih koji su živeli u Peterburgu, u Mermernom dvorcu ,rezidenciji Konstantinoviča - Ivana i Jelene) jedne od grana imperatorske porodice Romanova,  snabdevena je bolnica sa kojom su na front otputovale i milosrdne sestre.

Odred je otputovao 16.08.1914.godine. Knjeginja Jelena Petrovna je pisala svojima: „Skoro svakog dana dovoze ranjenike; one koji mogu da putuju sanitarnim vozom otpremamo dalje, u Rusiju… Ovog trenutka, dok ti pišem, čuje se jaka kanonada i kažu – borba je. Ranjenici pokušavaju da se vrate na svoja mesta…“ Međutim, odstupanje ruskih jedinica je prekinulo rad bolnice. Knjeginja Jelena Petrovna i velika knjeginja Marija Pavlovna su bile prinuđene da se vrate u Peterburg.

Docnije je knjeginja za front opremila još jedan lazaret, u Mermernom dvorcu je organizovala skladište za pripremu zavojnog materijala za vojne bolnice i bila je pokrovitelj jednog od petrogradskih prihvatilišta za beskućnike.

Osim ruskih bolesnika i ranjenih boraca knjeginja Jelena Petrovna je pomagala srbskim izbeglicama, siromašnima i porodicama poginulih. Po naređenju kralja Petra početkom 1917.godine je posetila mesta gde je, na jugu Rusije, bilo najviše srbskih izbeglica, upoznala se sa njihovom situacijom, donela potrebne odluke kako bi im ublažila sudbinu.

Opšte je poznato da je knjeginja u martu 1918 godine dobrovoljno pratila muža u izgnanstvo – prvo u Vjatku, a zatim u Jekaterinburg, uhapšena je, ali je uspela da izbegne sudbinu svog muža, kneza Ivana, i njegove mlađe braće koje su zajedno sa ostalim članovima carske porodice žive bacile u rudnik u Alapajevsku.   Ali malo ko zna da je Jelena Petrovna učinila sve što je bilo u njenoj moći da iz Rusije izvede i sve koji su je verno služili – od sobarice Johane, do S.N.Smirnova, upravnika njenog i kneza Ivana Konstantinoviča dvora, koga je uspela i da oslobodi iz zatvora.

Jelena Petrovna nije uspela da se pomiri sa smrću muža. Nije htela da sebi pravi novi dom, zato što je smatrala da će bez njenog „milog princa Žana“ kuća uvek biti prazna. Odlučila se za hotele i iznajmljene stanove. Odgajala je kako je mogla svoju decu. Prvo u Srbiji, a zatim u Evropi. Pomagala je deci knjeginje Tatjane Konstantinovne knjeginje Bagration-Muhranske. Živela je sasvim povučeno, komunicirajući samo sa najbližim.

Ne zna se odakle se pronela vest da je posle njenog oslobođenja iz zatvora ona zamrzela i Rusiju, i sve što je rusko. Mislim da to nije istina. Knjeginja Jelena Petrovna je to dokazala delom. Posle bekstva iz Rusije ona je otišla u Evropu, a zatim se vratila u Srbiju, u kojoj je živela do smrti oca. Ni posle toga nije prekidala veze sa otadžbinom, jer je u Srbiji imala osobe kojima je verovala, te je u Srbiji bila pokrovitelj ruskih prihvatilišta, škola, naučnih ustanova, društvenih organizacija. Jelena Petrovna je i materijalno pomagala mnogobrojnim posetiocima, dajući svoja lična sredstva, ona koja su joj pripadala kao srbskoj princezi. I to je činila sve dok je imala mogućnosti.

Zato ne bismo smeli da zaboravimo ovu Srpkinju, koja je i kao Ruskinja osvetlala obraz i Srbiji, i carskoj Rusiji, i koja i danas može da pokaže svima kako se živi častan život.

Galina Ševcova,