Kusturica: Ja sam reditelj starog kova, ništa ne radim bez napora

U okviru posete Sibiru, Emir Kusturica u Tjumenju govori o Dostojevskom, Vorholu, teškom i lakom stvaralaštvu, Džoniju Depu, svojim novim filmovima i, naravno, o Srbiji i Rusiji.

Tjumenjski poštovaoci talenta srbskog reditelja Emira Kusturice imali su priliku da slavnom gostu postave nekoliko pitanja. Razgovor je održan u filharmoniji posle koncerta koji su Emir Kusturica i The No Smoking Orchestra održali u Tjumenju. Tokom razgovora Kusturica je odgovorio na desetak pitanja, dotičući se  političkih tema, umetnosti u svetu i sopstvenog stvaralaštva.

Tjumenjska linija: Dobar dan, Emire. U vašem filmu „Arizona Dream“ glumio je Džoni Dep. Zašto ste za glavnu ulogu izabrali glumca koji je u to vreme bio praktično nepoznat?

Emir Kusturica: Džoni Dep je, pre svega, dobar čovek. Za mene je mnogo važnije kakav je neko kao čovek, nego kakav status ima kao glumac. Po mom mišljenju, on je najčistija duša umetnosti i kulture danas. Nije mi bilo teško da snimim taj film.

Tjumenj, bogata prestonica nafte
Tjumenj je najstariji ruski grad u Sibiru. On je pre više od četiri veka označio prvi korak u epohalnom prelasku Rusije preko Urala u beskrajno severnoazijsko prostranstvo - zahvaljujući čemu je ona sada najveća zemlja na svetu.

Živeo sam tada u Americi, ali sam odlučio da napustim tu zemlju. Međutim, pre toga je trebalo da ostavim nekakav trag, da snimim film na engleskom jeziku. Ali, verujte mi, to nije američki film, u tom filmu se može videti srbska duša.

T.L.: U filmu „Sedam dana u Havani“ glumili ste sami sebe. Recite, zašto ste prihvatili tu ulogu? Šta za vas znači Kuba?

E.K.: Često mi postavljaju to pitanje. Ja nisam glumio samog sebe. Igrao sam ulogu koja mi je bila data. Lik koji igram blizak mi je u smislu što ni ja ne volim festivale. Prihvatio sam ulogu, jer mnogo volim Kubu i sve bih učinio za tu zemlju. Kada su mi predložili da odigram ulogu u filmu koji će biti posvećen Kubi, pristao sam i pre nego što sam pročitao scenario.

T.L.: Kakvo životno iskustvo, po vašem mišljenju, pomaže reditelju da postane profesionalac? Ili je bitan samo talenat?

E.K.: Teško je odgovoriti na to pitanje. Nekada su reditelji imali veliki uticaj. Oni su 70-ih godina bili moćniji od oružja, od projektila bilo kog kalibra. U vreme kada su živeli reditelji kao što su Felini, Viskonti, Tarkovski, Bergman, Dovženko ili Ejzenštejn, filmovi su bili najmoćniji način da se nešto kaže o svetu.

„Gogolj je stvorio slovenski crni humor“
Emir Kusturica u Sankt Peterburgu govori o bogatstvu slovenske kulture, problemima ruskog i srbskog mentaliteta, Holivudu, SSSR-u i 3D filmovima.

Reditelj treba da bude istovremeno i površan i dubok. Treba da zna sve pomalo, ali ništa u dovoljnoj meri. Na primer, teško je zamisliti Dostojevskog kao reditelja. To je čak i nemoguće. Jedno je pisati knjige i izražavati svoje misli na papiru u samoći, a stvarati zajedno sa drugim ljudima je nešto sasvim drugo. Uvek mi je bilo teško da postignem intimnost u procesu rada.

Svoje filmove sam dugo snimao, ponekad i po 14-15 meseci. U posao sam ulagao mnogo truda. Ništa u životu nisam uradio bez napora. Ja sam stari tip stvaraoca, tip suprotan Endiju Vorholu. Kada su Amerikanci pravili rang listu najboljih umetnika, Endi Vorhol se našao na prvom mestu. Tako je nastala cool-kultura, laka umetnost. Dostojevski je proglašen suvišnim. Ja sam reditelj starog kova. Ali, to ne znači da neću snimati nove filmove. Upravo radim na filmu „Ljubav i rat“, koji ima tri dela.

Prvi deo filma govori o čoveku koji za vreme rata snabdeva mlekom vojnike iz utvrđenja. Svaki dan on prelazi pet kilometara. Ponekad, na povratku u selo, usput susreće zmije i hrani ih ostacima mleka. Posle izvesnog vremena selom se pronela vest da je rat završen. Kasnije se ispostavilo da je vest bila lažna. Čovek odlučuje da poslednji put odnese mleko vojnicima i proveri da li je sve u redu. U povratku ga napadne zmaj, skoči na njega i snažno ga stegne. Deset minuta kasnije zmaj ga pusti i ode. Junak se uplašen vraća u selo i nailazi na strašnu scenu: svi stanovnici sela su poklani. To je prva priča. Druge dve ćete videti u bioskopima.

T.L.: Ko je vaš idol iz sveta književnosti? U vašem opusu ima mnogo filmova o Ciganima. Zašto?

E.K.: Čini se da ih ima mnogo. Snimio sam samo dva filma o tom slobodoljubivom narodu. To je jedini narod koji je zahvaljujući svojoj umetnosti i kulturi opstao u industrijskoj Evropi, tj. u krajnje nepovoljnim okolnostima. Čudesan narod! Život je za njih magija, isto kao i muzika koju sviramo.

T.L.: Filmovi su za reditelja neka vrsta spasenja duše. Da li je to tačno?

E.K.: U dobrim filmovima reditelj uvek vidi ono što drugi ne mogu da vide. On poznaje i rekonstruiše situaciju, i zahvaljujući kameri stvara mnogo različitih situacija koje treba da budu žive i da komuniciraju sa podsvešću gledalaca. Važno je držati se ideja i shvatiti da je dobar film u stvari dobra ideja.

T.L.: Šta mislite o Rusiji?

E.K.: Volim vašu zemlju. Srbija i Rusija su bratske zemlje. Ne mogu da govorim o političkom sistemu kod vas, jer ne živim ovde, ali sam siguran da u Rusiji i Srbiji ne može postojati demokratija kakva postoji u Americi ili u Engleskoj. 

U romanu „Rat i mir“ Lava Tolstoja jedan od junaka kaže: „Kada će, najzad, doći Evropa i civilizovati ovaj svet!“. U Rusiji, kao i u Srbiji, ima ljudi koji površno razmišljaju. Mnogi misle da Beograd može da bude kao, recimo, Amsterdam. Izvesne snage rade na tome da u ljudskim glavama stvore sliku o tome kako Moskva može biti Njujork. Na žalost, mi često sumnjamo u sopstvenu kulturu. To je veoma velika greška. Treba da poštujemo svoju tradiciju, kulturu, pretke, i da od Zapada preuzimamo samo ono što je dobro, a ne ono što je loše. Mi preuzimamo mnogo toga lošeg. Na primer, na Zapadu je kvalitetno organizovana socijalna briga o stanovništvu. To treba preuzeti. Treba biti oprezan i verovati u zemlju, u narod, u kulturu.

Irina Vasiljeva,

Originalni publikacije