Uticaj Đota na moderniste XX veka

U Ermitau i Tretajkovskoj galeriji izložene su tri  slike Đota di Bondone (1266-1337) - što je unikalni slučaj ne samo za Rusiju, nego uopšte za istoriju umetnosti.Sliakrska remek- dela nastala pre 700 godina po parvilu nikad  ne izlaze  iza domaćih zidova.Rusi se toga ne pridržavaju  :Tretjakovska je poslala u Italiju „Boginju Odigitriju „ sa kraja XIII veka, a Ermitaž  – dva platna Rembranta.
 

U samom Ermitažu do 31. januara ove godine biće izložena Đotova ikona „Bog Otac „ iz Padove , a u Tretjakvskoj do 19. marta  dve slike - ikona „Madona sa mladencom„, koju je Đoto naslikao  krajem XIII veka, a čuva se u crkvi San-Đorđo ala Kosta, kao i poliptih iz hrama Santa-Reparata, nastao otprilike oko 1305. g. Poliptih  – oltar na kome su po pet slika razneštene  sa obe strane, tek je nadevano uvršetn u Đotova dela, a slična  njegova autorstva u XX veku često su utvrđivana.

 

„Madonu„ su tokom stoleća očigledno restaurirali, sad njen lik i ne izgleda  tako đotovski. Draperija na tronu nije  nimalo tipična niti  sjajna. Slika je poderana, ali i pored svega toga ostavlja  poražavajuće snažan  utisak. Tako postaje sasvim jasna odlučujuća uloga Đota u istoriji umetnosti,  s njim, smatraju potomci, je rođen italijanski živopis. Pavel Murativ je napsiao u „Slikama Italije „da je „slikartsvo XIV veka posle Đota samo i postojalo da bi ponovilo popularizaciju Đota.“Ovaj poznati ruski istoričar umetnosti  nastavlja tamo gde je Leonardo stao u oceni Đota, videvši u njemu početak nove epohe, a istovremeno prećutkujući ono što je bilo tako očigledno-uticaj koji su na njega izvršili majstori vizantijskog ikonopisa: “Rodivši se  u  brdskoj pustoši, u kojoj su  se mogle sresti samo divokoze i ostale zveri, on, koga je priroda obdarila za umetnodt, počeo je slikati  na kozjim stazama po kojima su koze  išle, a čiji je on bio posmatrač;  i tako  je on počeo da slika sve životinje koje su se okolo mogle sresti. Na taj način nakon dugog izučavanja, on je ne samo prevazišao majstore svoga veka ,  nego i sve ostsale iz mnogih prošlih stoleća. Posle njegovog slikarstva ,sve je ispalo kao da su svi samo podržavali  slike koje je on već bio uradio...“
 

Slično legendi koju je zapsiao Vazari u svojim „Životopisima“.O životu Đota, posebno ranijem njegovom periodu ,ne zna se mnogo,vode se sporovi čak i o njegovom imenu, da li je ono originalno ili  skraćeno  od nekakvog  tamo Ambrođoto ili od Anđiđoto?

U ranu fazu spada i „Bog Otac“ koji  izložen u Italijanskom kabinetu Ermitaža. Moguće da ta nevelika i malo prohodna dvorana nije najpogodnija za boravište, makar privremeno, ikone iz slavne kapele Skraveni u Padovi. Posle nedavne restauracije posećivanje kapele je vremenski ograničeno, pa je za razledanje ogromnog ciklusa fresaksa koje je uradio Đoto sa svojim učenicima pomoćnicima ,ostavljeno samo 20 minuta. Otuda je toliko značajno što se u Rusiji pojavio jedinstveni  rad iz kapele  urađen na drvetu topole, a to je samo treći u istoriji slučaj da ova ikona napušta  kapelu. S boka ikone vidi se rupica – ona se otvara u vreme liturgije i iza prostora pozadi nje verovatno je izletao golub  koji je simbolizovao Sveti Duh. Možda je on sletao ispred lika Madone. Alki to  su samo pretpostavke, pošto niko pouzdano ne zna šta se nalazilo u prostoru iza ikone, možda mesto za svetinje.

Na početku XIV veka Đotova slava  je bila već velika, a narudžebe koje je dobijao prestižne. O poslednjim njegovim godinama  se više zna nego o ranim: slikar je  postavljen  za glavnog arhitektu Firence, njegovim radovima  svi su bez izuzetka bili ushićeni. Možda baš zbog toga, kao što je pisao Muratov, zaro što  se njegovo interesovanje za svet ograničavao  na interes za čoveka.

Istovremeno sa izložbama u Ermitažu i Tretjakvskoj galeriji, Muzej istorije religije
Peterburga  pokazaće do februara sjajnu kolekciju italijanskog  slikarstvsa XIV-XX veka postavljajući  prikazujući i jednu od svojih glavnih znamenitosti:  „Raspeće s Devom Marijom i Jovanom Evanđelistom“ koje pripdada Đotovoj školi. Raspeće se pripisuje majstoru iz Verukla ili Đulijanu da Riminiju, ali po duhu-to je pravi, pravcati Đoto. Da bi  to bolje  razumeli, mnogi su, eto, uspeli, da dožive da vide njegove prave radove.