Tarkovski četvrt veka od smrti velikog reditelja

 

On je mesec i po dana pre smerti, 18. novmebra  1986.  zapisao u svoj dnevnik: “Bolestan sam. Bronihtis i neka  glupost sa potijkom i mišićima  što deluju na živce. Od čega  neizdrživo bole vrat i  ramena. “Sutradan je  zatražio pomoć masažera  i požalio mu se  da ga zbog nervnih stresova užasno bole vrat i leđa, a 30. novembra je snimio pluća. Pokazala su  se zatamnjenja. 

Nakon dve nedelje (15.  decembra) zapisao je u dnevniku: “Čovek živi i zna da će umreti pre ili kasnije. Ali ne zna  kada i zato odlaže taj momenat na neodređeno vreme. To mu pomaže da živi. A ja sad –znam. I išta mi više ne može pomoći da živim“.

Imao je rak na plućima. davali su mu mučnu hemo i radioterapiju-On se do poslednjeg momenta ipak nadao da može još snimiti film o svetom Antoniju  ili o Hamletu, ili o Golgofu, i razmišljao je o tom filmovima-ali je umro u jednoj francuskoj bolnici noću između 28.  i 29.  novembra 1986. g. 

 U filmovima  se odražava simbol kapaljke 

Kapaljka, dobijanje fiziološkog rastvora,je najmučnija medicinska procedura. U tebe ubadaju iglu i tečnost postepemo  dospeva u organizm: dva i po sata, za koje vreme ti gledaš u plafoi i dođe ti da poludiš od tuge. 

I filmovi Andreja Tarskvoskog  po nečemu podsećaju na kapaljku: široke narodne mase se vrte, vrpolje se na sedištima za vreme procedure gledanja „Solarisa“, „Stalkera“ ili „Nostalgije“. Kako je napisao američki filmski kritičar Rodžer Ibert koji je voleo filmove Tarkovskog, „Soalris“ je u stanju da savremenog gledaoca dovede do katoličke depresije. 

Ali, na kraju iglu izvlače, kapaljku sklanjaju.  Ti ustaješ iz postelje, obuvaš cipele, izlaziš na ulicu  i odjednom shvataš da su ti dva časa ubrizgavali narokotik kojemu nema  analoga u svetu hemijskih (ili prirodnih) preparata, i taj narkotik ćeš osećati u sebi  dok si živ. 

Pesnikov sin nije se najbolje snalazio s rečima 

Izgleda pomalo čudno, ali sin pesnika Aleksandra Tarkvoskog, najgore  od svega komunicirao je  uparvo rečima. U dijalozima je često  bivao pričljiv, neprecizan i falš (teško je  razabrati tekst  u kadrovima koji izgovara  krupnim, sočnim glasom Smoktunovski  u “Ogedalu“; razgovri tri muškarca na dresini u “Stakleru “ takođe su ispali nedovoljno prijemčivi za uho). 

Ali zato se Tarkovski kao malo ko drugi  virtuozno obraća slikama, i kao niko pre njega umeo je da  upravo slikama  tako upečatljivo pripoveda,reči su mu često smetale –ali on je umesto   njima,umeo da ispriča priču slikama i pauzama. Pri tome je bio virtuoz za električne udare po gledaocima. 

Dešava se apsolutno čudo 

“Ogledalo “počinje stilizovanim dokumentarnim kadrovima,scenom  u kojoj mladog mucavca “ubeđuju” da on može  da govori  -i on počinje da priča. 

U “Nostalgiji “ ima jedan kadar kad umorni, polumrtvi junak Jankovskog leži na krevetu u jednom hotelu-onda sleduje duga, neverovatno duga pauza, Jankovski zaspi, a zatim u sobu utrčava pas  i počinje da mu liže ruku. Od tihog  struganja po podu psećeg repa, od njegovog hrapavog jezika, od sutona i kiše iza prozora,od samrtne tuge  i potištenosti koje su ispunile vazduh u sobi, po gledaocu odjednom prolazi jeza pražnjenja, dešava se apsolutno čudo. 

Navođenje takvih i sličnih scena može trajati vrlo dugo.  Čelična vrata koja proseca Bondarčuk,ili epizoda s beztežinskim stanjem u “Solarisu “, “Letim“, kao i scena sa zvonom u “Rubljovu”, čaša koja se kreće po stolu zajedno sa tjutčevskim  sumornim stihovima;   neprozirni  oganj žudnje u “Stakleru“, “Ogledalu”, giljotina u “Ivanovom detinjstvu “-sve je to nemoguće ikad zaboraviti gledaocu koji  je bar jednom gledao sve ove filmove magičnog trajanja i estetike. 

Neverovatna gracioznost scenarija 

Zadivljujuće je kako se to sve  kod njega uklapa  u neverovatnu gracioznost scenarija.  “Nostalgija“ je prekrasno trospratno italijansko zdanje, u kojemu je na prvoj etaži priča  o ruskom slikaru, koji se  nasuprot logici i zdravom razumu  vraća iz  Italije u Rusiju gde ponovo postaje kmet i gine;na drugom spratu je priča o sovjetskom  građaninu Jankovksom na službenom putu, koji neverovatno strada inpati  i kojemu više nije ništa potrebno osim uspomena na detinjstvo; na trećoj etaži  je pričao poremećenom čoveku koji pomoću samožrtvovanja nastoji da spase svet od Trećeg svetskog rata. Taj osobenjak je prepun vazduha i svetslosti.  Stepeništa između etaža su veoma široka  tako da možeš po njima šetati beskonačno. Ali si ti dužan da  se krećeš lagano kao pod vodom,kao u snu,inače nećeš primetiti ono što je najglavnije. Osobenjak nre računa na magnovenja oduševljenja i ushićenja, nego na to da bi ga  gledalac zapamtio i zatim šetao po njemu u svom sećanju. 

Tarkovski vodi svog gledaoca za ruku po složeno sazdanim  lavirintima svojih filmova

“Solaris” je dugački, složeno sazdan, zanosan lavirint, po kojemu Tarkovski  vodi svoga gledaoca za ruku. I u jednom momentu gledalac shvata  da je to najbolji način da se ispriča vrlo prosta priča o čoveku koga su u životi  volela tri lica:  njegova žens, nejgova majka i otac. Ženu je doveo do samoubistva, na majku je na kraju zaboravio Iinije joj došao ni na sahranu. I potom je krenuo na Solaris  tamo se “čelom sudario s ljubavlju” od koje se odbio. On je tu ljubav isterivao na vrata, a ona se vraća kroz prozor ;on zažmuri, dok  se ona  baca na njega i silom mu  pomiče očne kapke. Dirjivo je što on na kraju pada na kolena pred ocem, koji,  se nažalost,takođe javlja iz uspomena. To je u izvesnom smilu  poput priče o astronaut koji je leteo na drugu planetu sa istraživsčkim ciljem,a doleteo je do Boga i počeo da mu postepeno, strpljivo  objašnjava šta je to ljubav  i zbog čega nije treablo ni onda da se odbija ni sada da žmuri. 

Ingmar Bergman: Moje prvo sučeljavanje sa filmom Tarkovskog  bilo je slično čudu 

Ingmar Bergman je  jednom prilikom zapisao: ”Moj prvo sučeljavanje sa filmom Tarkovskog  bilo je slično čudu.  Odjednom sam se obreo pred prostorijom, čije ključeve mi ranije niko nikad nije dao. To je bila soba ukoju sam oduvek hteo da uđem-a ispalo je da u njoj odavno birabvi  drugi čovek i on se tamo oseća svršeno slobodno“.

Otkud to da na Sakandinavce  Tarkovski   ostavlja snažniji utisak nego na sve druge ljude: Lars fon Trier  ga voli ne manje od Bergmana (gledalac dobija utisak da kad  se na početku “Melanholije” pojavljuje konj koji pada na zemlju,da je to bš onaj konj iz prologa “Rubljova”, ali u zntnoj meri  lošije raspoložen).  

Sa Skandinavcima se  ne može sporiti:  u sovjetskoj i svetskoj kinematogarfiji bilo je malo režisra koji su bolje od  njega  razumevali šta je to film. 
 

Neohodno je istaći da sve što je Tarkovski stvprio, ostvario je to ne na razumu, ne razmišljanjem kojima je napunio svoje dnevnike, nego čistom intuicijom. 

Magija kojom je naselio svoje filmove u malo čemu je od njega samog zavisila 

Čini se da je ta magija kojom  su  prenaseljeni njegovi filmove  u malo čemu od njega samog zavisila. On je to duboko osećaso i jednom prilikom je pokušao da objasni te strane osećanja:  ponekad  ti se čini da si režiser, tako bar izgledaš samom sebi,kao autor, a ustavri si ti samo provodnik   koji dodiruje material predajući mu energiju i pretvarajući ga u zlato. 

U “Rubljovu ” sednjovekovni momak, mucavac Burljajev, vrlo samouvereno  nadzire livenje zvona  pričajući svima kako  mu je pokojni otac-livac  preneo neku tajnu   zvonarskog bakra. On ostavlja utisak da se od svih najbolje u to razume.  A ustavri, od svega toga nije bilo ništa:  ni u šta se on posebno ne razabira, i nikakvih tajni ne zna, radi na osnovu čistog nadahnuća, a zvono nekako izlazi iz livnice, i zvoni zadivljujuće čistim zvukon, i prestavši da muca, Burljajev plače u nekom  divljem  zanosu -   to je jedna od najupečatljivijih i najpotresnijih  scena u svekolikoj svetskoj kinematografiji.