U Srbiji i Srbiji, dakle i njenom narodu, se događaju sve same loše stvari.
Opljačkana je spolja i iznutra.
Pogažen joj je obraz.
Niko je , ni napolju ni unutar nje, ne ferma kao državu.
U njoj se dižu spomenici i muzeji teroristima.
U nju se uveze 10 miliona kilograma zamrznutog, a verovatno i neispravnog mesa, koje se po njoj prodaje kao „sveže meso“ i „sveže prerađevine“, a državna Uprava za veterinu neće novinarima da da uvid u spisak onih koji su to meso uvezli, pa ispada da ga niko nije uvezao.
U njoj čovek proda silne hektare zemlje, koju je samo zakupio, i opet nikom ništa.
Stotinak hiljada radnika ne prima mesecima platu zbog blesave odluke države i, manje više, tišina.
Grade se granični prelazi prema nazovidržavi Kosovu i to pod dirigentskom palicom vlasti u čiji se patriotizam, da ne poveruješ, verovalo, a ta vlast se pravda da samo izvršava ono što je prethodna dogovorila, ona na koju je od strane sadašnjih vlastodržaca vo vremja predizborno zbog toga bacano drvlje i kamenje.
Po njoj, Srbiji, se stalno diže neka galama oko hapšenja tamo nekih, a osumnjičeni Mišković pobegne na Kipar.
Osumnjičenog Dulića će još malo i zaboraviti oni koji su seirili nad njegovim hapšenjem, kojeg, zapravo, nije ni bilo.
I tako dalje, i tako dalje.
A Srbija ćuti.
Kao da je sve manje-više u redu.
Za to i toliko ćutanje mora da postoji razlog.
I postoji.
Srbija ćuti zato što Srbije još uvek nema.
Ovo što liči na nju i zove se njenim imenom, samo je žalosni ostatak svih Jugoslavija, zaključno sa onom Miloševićevom SR Jugoslavijom, pa i Koštuničinom Srbijom Crnom i Gorom, SCG.
Ovo je neka zemlja, koja je nevoljko nastala, ostala posle odlaska svih.
Nestvarna, kao i sve u njoj.
Srbija tek dolazi k sebi, tek se izdaleka budi iz bivanja van sebe.
Tek će da nastane.
Još je to spsovska raz-jugoslavija, a ne Srbija.
Srbija se tek mora napraviti.
A napraviće je neki novi Srbi, ne ovi stari, koji su se igrali jugoevropljana i jugosrba, nego novi Srbi rešeni da budu Srbi, svetski i svoji, kao što su nekad bili, da nastave Srbiju od momenta kad je 1918. nestala, pod dinastijom, jugo-karađorđevića, čiji smešni potomak čuči kao još jedna jugo-relikvija u još uvek jugo-Beogradu i izigrava nekog prestolonaslednika države koja je svuda, osim u ovakvoj Srbiji, netragom nestala.
