Debitanti zablistali u Kanu i Veneciji

Čime je obeležena protekla godina u ruskoj kinematografiji? Eksperti koje je anketirao Glas Rusije su jednodušni u mišljenju: senzacije se nisu desile, ali otkrića je bilo.

Među novim imenima ruske kinematrografije je na primer 36-godišnji režiser Aleksej Andrijanov. Njegov avanturistički akcioni film Špijun – o radu agenata sukobljenih obaveštajnih službi uoči Drugog svetskog rata – imao je u Rusiji uspešnu distribuciju i bio je prikazan na nacionalnom kanalu. A kada su Špijuna kupili u Americi, film je za nekoliko dana boravka na videoservisu izbio po gledanosti na 14. mesto među 2500 evropskih, američkih i azjskih filmova.

Još veće otkriće minule godine bila je nedavni diplomac instituta kinematografije, 23-godišnja Taisija Igumenceva. Njen polusatni film Put na... nije bio široko prikazivan u Rusiji, zato je pokupio nagrade na međunarodnim festivalima, između ostalog pobedio na konkursu studentskih filmova Kanskog festivala. Junak filma je mlad momak, neprimetni menadžer male prodavnice koji je smislio drski način samoizražavanja: uveče on izlazi u dvorište, okruženo višespratnicama i psuje iz sve snage. Biju ga, a on sve jedno izlazi i viče. Pokušava da bar nekako napusti svoju sivu egzistenciju. Netradicionalni film je prvo izazivao otpor u krugovima eksperata, seća se Taisijin pedagog, poznati režiser Aleksej Učitelj.

- Kada je ovim filmom Taisija branila diplomski rad, sećam se, došlo je do skandala, zato što joj je komisija dala ne peticu, već četvorku. Ja sam istupio vrlo oštro, zamilio da revidiraju odluku. Bilo je ponovno zasedanje. I sve jedno ostavili su joj četvorku. Tada sam im rekao: još ćete zažaliti!

Nesumnjivo otkriće 2012. godine je novinarka, profesionalni istoričar filma Ljubov Arkus, koja je debitovala dokumentarnim filmom Anton je tu pored. Film je izazvao oduševljenje na Venecijanskom filmskom festivalu, mada je prikazan van konkursa. Preko sudbine autističnog dečaka Arkus je izbila na ogroman problem: kako u Rusiji osigurati dostojan život ljudima sa fizičkim nedostacima. To nije jednostavno film, to je građanski postupak, tvrdi u inverjuu za Glas Rusije filmski kritičar Svetlana Hohrjakova.

- Ljuba Arkus je neočekivano debitovala u dokumentarnom filmu. Snimila je čak film... Ne znam kako se zove. To je najveroatnije akcija duše. Snimila je zato što nije mogla da ne snimi!

Uporedo sa novim imenima eksperti navode i nove tendencije na filmu, koje su pronađene prošle godine. Svetslana Hohrjakova nastavlja.

- Pojavilo se vrlo mnogo filmova napravljenih u formi novela. To je sigurno znak kada ne jedan čovek, već nekoliko odjednom koristi takav postupak. To svedoči o nekakvom posebnom mišenju režisera.

Čime se to objašnjava? Pretpostavki je mnogo, ali jedno leži na površini: promenjen je ritam života, spot mišljenje je postalo uobičajeno kako za publiku, tako i za umetnika. U formi novela, na primer, snimljena je drama režisera Vasilija Sigareva Živeti, koja je 2012. dobila Gran-pri na Festivalu istočnoevropskog filma u Visbadenu.