Episkop lipljanski Jovan: Politika nema isključivo pravo da se bavi Kosovom i Metohijom

„Bili smo na istoj strani, ubijali su nas isti ljudi, naše kosti leže u istim grobnicama“.

U moskovskom Muzeju Holokausta održano je predavanje Episkopa lipljanskog Jovana Ćulibrka "Istoriografija genocida u Jugoslaviji". Nedavno u Srbiji je izašla istoimena knjiga zasnovana na magistarskoj distertaciji vladike koji se specijalizuje za istoriju Drugog svetskog rata na Balkanu. U intervjuu za Glas Rusije vladika Jovan je govorio o tome zašto je Hitler mrzeo Jevreje, zašto se Srbi nisu osvetili za genocid nad njima i zašto se Crkva meša u kosovsko pitanje.

- U Moskvu sam došao na poziv moskovskog Centra i fonda Holokaust, koji je želeo da se moja knjiga „Istorijografija holokausta u Jugoslaviji“ predstavi ovde u Moskvi. To je prevashodno jedan akademsko- naučni događaj, obzirom na to da sam ja magistrirao u na Jevrejskom univerzitetu u Jerusalimu i radio u Jad Vašemu sa profesorom Davidom Bankirom na ovu temu. Naravno, veći deo ovog događaja se odnosi na akademsku temu- kako je pisana istorija holokausta i to onog dela koji se desio na području bivše Jugoslavije. Sa druge strane, ja jesam pravoslavni episkop i moram i sebi i drugima da odgovorim zašto je jedan pravoslavni episkop pisao o tome. Zato se moramo vratiti na onu rečenicu Adolfa Hitlera iz njegove knjige „Razgovori za stolom“, gde on kaže „Mrzim Jevreje. Jer su oni izmislili Boga“. U Hitlerovom poimanju sveta i njegovom poretku, to je značilo da on mrzi živoga, ličnoga Boga, koji je nepredvidiv. Hitler je želeo svet u kojem bi prirodni zakoni vladali svetom. Zakoni kako ih je on video, oni koji su obogotvoravali nemačku rasu. A Bog živih kod koga nema ni Grka ni Jevreja, to je ono što je on video u starozavetnoj crkvi. To se odnosi i na nas pravoslavne, jer smo, kao prvo- potomak starozavetne crkve. Mi smo proistekli iz starozavetne crkve. Jervejski narod je još uvek izabrani narod i tome govori i apostol Pavle.

Sa druge strane, Hitler je, biološki uništavajući Jevrejski narod iz kojeg je proistekao Isus Hristos, uništavao samu mogućnost ovaploćenja Isusa Hrista i zbog toga je on zapravo naslednik svih starih jeresi koje su napadale crkvu i protiv kojih su sazivani Vaseljenski sabori. U tome se vidi demonska strana Hitlerovog režima, da on nije samo neprijatelj, već je on bio demonski neprijatelj- kako Jevreja, isto tako i pravoslavnih hrišćana i zato je on morao da napadne Rusiju, jer je u njoj video živog Boga, ovaploćenog, koji je tu na zemlji i kojeg je on mrzeo.

Nad Srbima je takođe počinjen genocid, međutim o tome se manje priča. I ne samo tokom Drugog svetskog rata.

- Da, ali ovde sada govorimo o Drugom svetskom ratu. Trebalo bi razumeti da je Jugoslavija bila jedna višenacionalna zemlja koja je mir na svojoj teritoriji održavala time što je ćutala o Drugom svetskom ratu. Naime, ona je govorila mnogo, ali isključivo o partizanima i jednoj ideologizovanoj slici. Naravno da je partizanski pokret, koji je većinski bio srbski bio glavni nosilac borbe protiv nacista. Nešto manje, to su bili rojalisti, četnici Draže Mihajlovića. No, i jedni i drugi su bili Srbi. Ni jedni ni drugi u suštini nisu bili komunisti. Čak ni partizani nisu zapravo bili komunisti- više je zavisilo od toga u koji ćete deo šume ući, pa ćete tom pokretu pripadati. Tek nakon 1944.-45.godine, došlo je do pobede ideologije i osvajanja vlasti od strane komunista kojima je borba protiv nacista služila kao pokriće za kredibilitet za preuzimanje vlasti. Oni tu vlast nisu zaslužili zato što se protiv Hitlera nije borila partija, nego se borio običan srbski narod i oni koji su mu se pridružili. Dakle, prvo u Jugoslaviji nije bilo govora o genocidu nad Srbima, a onda ta Jugoslavija nije ništa radila na međunarodnom planu da se o tome progovori.

Ovde bi trebalo podsetiti da tri reči koje je rekao Sveti Vladika Nikolaj Velimirović, kada je govorio o Jasenovcu posle Drugog svetskog rata, on je Srbima ostavio tri zaveta. Dakle, prvi je zavet Srbima da se ne svete, jer kako kaže Vladika Velimirović, ko se osveti, taj se ne posveti. Drugi je zavet da se ponose svojim mučenicima i da ih proslavljaju. I treći je da celom svetu govore o svom stradanju, da se nikad nikome to ne bi ponovilo.

Možda sa zakašnjenjem, donekle su onaj prvi zavet ispunuli hrišćani, ali ne zaboravite da smo mi živeli u komunizmu, da su mnogi ljudi obezboženi i oni koji su se svetili pripadaju toj vrsti ljudi. Njih je tek trebalo ponovo evangelizovati, ponovo primiti u crkvu, da bi oni mogli da razumeju to da se ne svete. Drugo, sve više radimo na tome da se proslavlja 13.septembar, Dan novomučenika jasenovačkih. To bi trebalo da postičemo i ovde u ruskoj crkvi i da ukazujemo ruskoj crkvi na taj praznik kao veliki praznik Crkve božije kao takve. Konačno, odbor za Jasenovac srpske crkve, upravo ovakvim događajim govori svetu o tome đto se desilo Srbima. Koliko god ovde pričali o Jevrejima i njihovom stradanju, isto toliko smo govorili i o Srbima i srbskom stradanju, koje je bilo Hrista i imena slovenskog radi. Jer Hrvati i zločinci Ustaše, oni su sebe videli kao nove krstaše, kao borce za rimo-katolicizam i branu od „istočne jeresi“. To sve one koji su postradali od njihove ruke zapravo čini novomučenicima.

Ono što se desilo na Kosovu i Metohiji krajem 90-h godina… Da li je to takođe bio genocid nad Srbima

- To je sigurno nastavak istog progona. Da li je ovo konkretno genocid ili etničko čišćenje ili ratni zločin… Sigurno ima i jednoga i drugoga i trećega. I ne zaboravite da je to ne samo 99, to je i 2004, i na kraju krajeva, sve ovo do dana današnjeg. Ja sam pre dve sedmice sahranio još jednog Srbina ubijenog na Kosovu samo zato što je bio Srbin.

Upravo bih hteo da vas pitam o trenutnom stanju na Kosovu i Metohiji.

- Znate kako, šta god da se desilo na Kosovu i Metohiji, mi moramo opstati. Narod mora da se vrati. Svetinje moraju da se obnavljaju. Ali sigurno ima naroda koji se u ovom trenutku oseća možda i izdano od svoje države.

Zato ga treba obilaziti, posećivati, treba mu vraćati nadu. U tom smislu svaki dolazak Rusa na Kosovo i Metohiju je dragocen. Imali smo ruske padobrance koji su 1999. godine iz Bosne prešli na Kosovo i Metohiju i to je događaj koji srbski narod nikada neće zaboraviti. Rezultat je bio takav da bi Srbi sa severa Kosova možda bili isto tako očišćeni da nije bilo Rusa koji su se pojavili u Prištini. Nažalost, ruska vojska se povukla sa Kosova i Metohije. Ja mislim da danas i Rusija i Srbija žale zbog toga.

Kako tumačite ponašanje Srba sa severa Kosova?

- Oni ne žele da izgube ono što imaju.

Srbi sa severa su protiv, recimo, kosovskih pasoša, dok su Srbi koji žive južnije od Ibra u određenoj meri pristali na novi sistem...

Oni žive u dve različite realnosti.

Govorili ste o ruskom prisustvu. Pre nekoliko godina Rusija je izdvojila novac za renoviranje srbskih svetinja na Kosovu.

- Prošle godine sam lično nadzirao obnovu crkve Presvete Bogorodice, uređivanje fresaka, ikone Čudotvorne Majke Božje Pećke i njenog trona. Uloga Rusije je dragocena, jer na taj način sa jedne strane se čuvaju svetinje, a sa druge strane očigledno je rusko direktno prisustvo na Kosovu i Metohiji, što je više nego dragoceno. Znate, kaže Njegoš, “da požali, ka da bi pomoga”, a kamoli još i da pomogne. To što je Rusija uradila, to je veliki blagoslov za nas, a isto tako i blagoslov Božji za Rusiju, koja je pokazala bratsku ljubav.

Kako ocenjujete trenutno bezbednosno stanje, ako govorimo o svetinjama?

- Nažalost, upravo je u toku uklanjanje straža od Pećke Patrijaršije. Mi pokušavamo da objasnimo ljudima iz NATO-a da to ne može da se dobro završi, da je Pećka Patrijaršija kao prestonica Srpske Crkve uvek na meti. Neki to razumeju, neki ne. Ali svi imaju ogroman politički pritisak iz vrha NATO-a da vojnici završe svoju misiju i idu.

Zašto?

- Niko to ne razume. To je jedna velika neodgovornost.

Znači, ovu ulogu preuzima KPS?

- KPS pod nekim nadzorom KFOR-a.

A vi nemate poverenja u KPS?

- Nemamo, zato što on do sada nije pokazao profesionalnost.

Znači, treba ipak sačuvati prisutstvo NATO?

Između dva zla prisutstvo NATO-a je manje zlo.

Ponekad se čini da je Crkva ipak umešana u neke političke procese oko Kosova. Molim Vas, objasnite stav SPC.

- Postoje pitanja koja su daleko od svakodnevne politike. To su pitanja nacionalnog opstanka, postojanja. I tu politika nema pravo da prisvaja isključivo sebi pravo da se bavi Kosovom i Metohijom. Kosovo i Metohija je pitanje čak izvan SPC i srbskog naroda, to je svepravoslavna svetinja. Politika nema isključivo pravo da se bavi Kosovom i Metohijom i svi imaju pravo na glas. I konačno, u Pećkoj Patrijaršiji sam ja, a ne srbski političari.

Timur Blohin,