Treća sila arapskih revolucija

Vojska je ključni element arapskih revolucija. Ova rečenica, koja se u poslednje vreme mogla čuti u svetskim medijima dobila je još jednu očiglednu potvrdu. Egipatski generali, koji su naizgled ravnodušno posmatrali nastupe opozicije, odjednom su preuzeli inicijativu i svrgli predsednika Mursija. Po rečima analitičara, to se moglo očekivati: uloga vojnih lica u političkom životu većine arapskih zemalja je tradicionalno velika.

Vojska se ne bavi unutrašnjom politikom – to je rašireno mišljenje. Ipak, od najstarijih vremena vojna lica su se u dobroj meri bavila politikom. Imperatore, careve i knezove svrgavali su i postavljali na tronove mačevi legionara, sablje dragona i bajoneti pripadnika garde. Istina, situacija se menjala kako se bližilo naše vreme: zakoni svih zemalja vojsku definišu kao instrument za odbranu od spoljašnjeg neprijatelja. Međutim, kad stvar dođe do revolucije, vojna lica ipak imaju poslednju reč.

Danas u većini vodećih svetskih država vojska ispunjava svoje direktne obaveze – štiti mir građana od eventualnog spoljašnjeg napada. Pomaže mirnom stanovništvu u slučaju prirodnih nepogoda ili tehnogenih katastrofa. Međutim, ima zemalja u kojima vojnici predstavljaju treću silu, zajedno s vlašću i opozicijom. U suštini, baš i ne treću, već prvu. Tako je bilo 60-70-oh godina HH veka u latinoameričkim državama. Ovakva je situacija i danas u mnogim afričkim državama. I u islamskom svetu ponašanje vojske i dalje ima glavnu ulogu, što su očigledno pokazali događaji poslednjih godina. U talasu „arapskog proleća“ vojnici su ili ustupili mesto islamistima – kao što je to bilo o Egiptu, Libiji i Tunisu ili podržavaju vlast – kao što se to dešava u Siriji.

Ali, egipatska vojska je sad odlučila da promeni partiju. Treba reći da Egipat predstavlja najočigledniji primer skrivene „vojne vladavine“, ističe politikolog Kiril Benediktov.

- Što se tiče Egipta, u toku poslednjih nekoliko decenija vojska je bila prava vlast. Možda skrivena, možda nije potpuno bila na površini. Ali jasno je da je Hosni Mubarak bio upravo predstavnik vojske. I sam odlazak Mubaraka i sadašnji prevrat sa smenom Mursija predstavljaju ispoljavanje realne vlasti koja se u Egiptu ne menja dugi niz godina. Suprotstavljanja „Muslimanske braće“i liberalnog dela društva su samo talasi na površini mora.

Sasvim je moguće da se egipatski generali ne bi previše ni krili, ali je, kako ističe stručnjak, problem kairskog generaliteta u odustvu istaknutog harizmatičnog lidera. Zato se i mora tražiti politička figura među društvenim i religioznim pregaocima.

U manjoj meri se u nizu zemalja islamskog sveta danas izdvaja Tuska. Iako ovde, naizgled, vojska nikad nije naročito sumnjala da li da se meša u unutrašnju politiku – generali su spremno rešavali svaku krizu po svom nahođenju. Međutim, politika premijera Redžepa Erdogana i „tiha islamizacija“ zemlje su obavili svoj posao, istakao je politikolog Aleksej Martinov.

Poslednjih godina Erdoganova politika je bila usmerena na smanjenje uloge vojske u društvu. On je izvršio ozbiljnu rotaciju generaliteta, najpopularnije generale je poslao u penziju. I turska vojska danas nema nijedan tako značajan autoritet u društvu i državi, kao na primer, u Egiptu. Vidimo da je uticaj vojske u Egiptu omogućio da se situacija potpuno preokrene: da se vrati status quo, da se zemlja vrati na svetovni put razvoja. U Turskoj se u narednim godinama ne može predvideti takav scenario.

Ogroman uticaj vojnih lica na društvo u arapskim zemljama Bliskog istoka i u Turskoj politikolog objašnjava osobenostima njihovog formiranja. Po rečima stručnjaka, ovde uopšte nije stvar u islamu: jednostavno, samu državnu strukturu je stvarala vojska i stvarala se oko vojske.

U međuvremenu, pored Sirije koja se zaglibila u građanskom ratu i Erdogana koji sanja o regionalnom liderstvu snagu sakuplja kolos. Iran se ne stidi da unutrašnje konflikte razrešava uz pomoć Korpusa stražara islamske revolucije. I uopšte, moć iranske vojske je, bez obzira na godine međunarodnih sankcija, značajno porasla. Po mišljenju posmatrača, Teheran je već ostvario tehničku moć nad susedima, koji su oslabljeni unutrašnjim razmiricama. Kuda će ova moć biti usmerena?

Revolucije u arapskim zemljama su prinudile vojsku da se htela to ona ili ne umeša u borbu za vlast – bez obzira da li je to radi olakšavanja prelaznog procesa ili zaštite režima. Ponašanje vojnih lica (naročito najviših činova), njihova vernost vlasti ili opoziciji, odigrali su odlučujuću ulogu. Međutim, istovremeno se ispostavilo da je položaj vojske nestabilan. Nije zbog toga stvarana.

Andrej Smirnov,