Prema svedočenju Vase Čavora, radnika obezbeđenja u doba rušenja kapele Svetog Petra Cetinjskog na Lovćenu, radove na izgradnji Meštrovićevog mauzoleja izvodili su radnici građevinskog preduzeća Titograd. Bilo ih je sa Kosova i Metohije, iz Bistrice i Bijelog Polja, Plava itd. Radili su na bušenju tunela i izgradnji platforme na Jezerskom vrhu.
Kad je došao dan da se ruši kapela, Mirko Živković, šef gradilišta, sabrao je radnike i rekao šta ih čeka. Ispred svih radnika istupio je Iso Mahmudbegović, musliman iz Bistrice kod Bijelog Polja. Imao je ogromne brkove. Častan i čovečan, izjavio je da neće da ruši kapelu jer je to „vlaški hram“:
„A ja ne želim i ne mogu da rušim bilo čiju svetinju“.
Živković je pokušao da ga ubedi da to nije svetinja, nego spomenik, ali je on ponovio da neće rušiti „vlašku svetinju“. Prećeno mu je otkazom. Mahmudbegović je izjavio:
„Ne morate mi ga davati. Otići ću sam“.
Uplašivši se da nije neka „organizovana akcija“, Živković se suočio sa Mahmudbegovićevim rečima:
„Ne. Svako neka postupi kako hoće, a ja sam odlučio“.
Isi su se pridružili i ostali radnici.
Sutradan je na gradilište stigla milicija („narodna“) i UDBA. Dijalog je izgledao ovako (svedoči Čavor):
„Koji je to drug rekao da neće da ruši Kapelu?“
„Ja sam rekao“, veli mirnim i čvrstim glasom Iso Mahmudbegović.
„Zašto?“
„Rekao sam već: zato što je to vlaški hram i svetinja.“
„Da to nije nešto organizovano?“, pita civil.
„Nije, pitajte ostale.“
„Šta vi kažete?“, obraća se civil radnicima.
„Isto što i Iso: nećemo rušiti Kapelu.“
A Iso dodaje:
„Da ste došli u moje mjesto da rušite džamiju, ja bih poginuo, ali ne bih dozvolio da se to uradi“.
Zahvaljujući herojstvu Ise Mahmudbegovića, muslimana od Bijelog Polja, danima niko nije rušio kapelu. Onda su komunisti našli mlade uličare i robijaše iz Spuža, dali im rakije, i rušenje je počelo.
Ostao je trag, za istoriju, i ime junaka koji nije hteo da nasrće na tuđu svetinju. Ljudi poreklom pravoslavni Srbi ćutali su dok Iso Mahmudbegović nije progovorio. Kao što su se radnici iz Azerbejdžana, ove, 2013, pobunili i nisu hteli da seku zapisno drvo kod Savinca da bi tuda prošao auto-put.
I to je povod da se upitamo: šta je osnovna tragedija današnjeg Srbstva? Ona je u tome što je ogroman broj ljudi izgubio osećaj za svetinju. Da nije tako, ne bi bilo nijednog srbskog političara koji bi se usudio da prodaje veru za večeru i da izdaje Kosovo i Metohiju za ništavilo zvano Evropska Unija. Jer narod daje političare; kakav narod, takva vlast – kakva vlast, takav i narod.
Da nije tako, ne bi u Crkvi bilo ekumenista i novotaraca, koji krše Sveto Predanje i vode narod u propast, prezrevši Predanje koje nam je ostalo od Otaca, a naročito od Vladike Nikolaja i Oca Justina. Kad nema osećanja za Svetinju, nastaje opšti raspad svih vrednosti. „Ako nema Boga, ja nisam kapetan“, kaže jedan kod Dostojevskog.
I tako dobijamo klovnokratiju – u državi, u Crkvi, svuda. Klovnovi mogu sve, osim da budu uzvišeni i prožeti Svetinjom, koja se ne može ni kupiti ni prodati.
Srbi, kao i ostali pravoslavni narodi, nemaju nikakve vrednosti sami po sebi. Oni su blato i prašina bez Hrista. A sa Hristom, oni su narod Božji, Novi Izrailj. Zato je i zaključak ovog članka krajnje jednostavan, i strašan u svojoj jednostavnosti: ne bude li obnove osećaja za Svetinju, nestaćemo sa ovog sveta kao da nas nikad nije ni bilo.
To je tako, i nikako drukčije.
Da Bog da stid pred Isom Mahmudbegovićem pokrenuo Srbe da se sete ko su bili, i ko su sada, i da pohitaju Jedinom Svetom dok još nije kasno.
