Kulturna revolucija: lično ili društveno pokajanje

List Global Tajms je saopštio da je Čen Sjaolu, sin maršala Čen I, posetio pekinšku školu višeg stupnja № 8. Zajedno sa nekoliko svoih školskih drugova on je zamolio profesore za oproštaj za ono, što je bilo učinjeno u vreme «kulturne revolucije». Inače tema ličnog kajanja za učešće u maltretiranju profesora i školskih drugova u periodu kulturne revolucije ponovo je postala aktuelna ovog leta.

Čen Sjaolu nije bio jedini, ko je u poslednje vreme više puta izjavio da se duboko kaje zbog svog učešća u tragediji kulturne revolucije.

Opširnu raspravu je izazvala, naprimer, publikacija u časopisu Janhun Čuncu izjave još jednog bivšeg učesnika kulturne revorlucije Li Bocinja. Pre penzionisanja on je o svom trošku po pravu komercijalnog oglasa objavio pravi politički manifest pod naslovom Duboka izvinjenja. Sećajući se greha svoje mladosti, Li Bocinj ističe: mada je situacija kulturne revolucije primoravala da se to čini, ipak, postoji i lična odgovornost za učinjeno zlo. Na internetu su burno komentarisana kajanja i drugog učesnika kulturne revolucije – Džan Hunbina. Tobože, za kontrarevolucionarne izjave je bila pogubljena njegova majka. Kako ističe Džan Hunbin, svoj i društveni zadatak on vidi u sahrani epohe kulturne revolucije. Moguće je da je ostarela generacija (Čen Sjaolu ove godine navršava 67 godina) sa visine svog uzrasta odlučila da trezveno oceni mitinge, kritike i maltretiranja profesora i rođaka, u kojima je morala da učestvuje. Dakle, reč je o moralnim patnjama nekih ličnosti, koje su se našle u žrvnju istorije. Međutim, možda je uzrok dublji. U društvu, sudeći po svemu, postoji osećaj da prava sahrana epohe kulturne revolucije još nije održana. Još 1981. godine u odluci CK KPK bilo je rečeno da je kulturna revrolucija bila «nemir, koji je naneo ozbiljne štete partiji, državi i čitavom multinacionalnom narodu». Međutim, kako ističu mnogi kineski naučnici, do prave duboke društvene svesti o događajima 1960-70-ih godina još je daleko. Mada je odgovornost partijskog rukovodstva za potrese kulturne revolucije zvanično priznata, kurs partije se smatrao i dalje se smatra pravilnim. Međutim, kako sledi iz priznanja bivših hunvejbina, lik «novog čoveka», koga je vaspitala ta ista partija, bio je veoma dalek od moralnih zahteva, između ostalih i tradicionalnog kineskog morala. Džan Hunbin je stasao u novoj Kini, te nisu ga feudalni zaostaci naterali da pošalju majku u pogibiju.

Nije se slučajno čitav taj složeni kompleks pitanja ponovo našao u centru društvene pažnje. Sudeći po svemu, rukovodstvo je spremno za novu rundu reformi – o tome će biti reč u novembru na 3. plenumu CK KPK. Reforme, kako smatraju mnogi, mogu da budu veoma radikalne, zato, kako uvek biva prilikom preokreta u razvoju, od isključive je važnosti društveni konsenzus.

Međutim, pokajanje bivših hunvejbina je samo jedna strana današnje situacije. Istovremeno dolazi do idealizacije kulturne revolucije, rasta ideologije levičara, što je još jednom demonstrirao predmet Bo Silaja. Sve to svedoči da se u kineskom društvu odvijaju složeni ideološki procesi, te ono daleko nije jedinstveno. Oslonac može da bude nađen, kako smatra današnje rukovodstvo, u ideji kineske mašte i nacionalnog uzdizanja. Međutim, to ne ukida- a možda upravo predviđa potpuniju i trezveniju ocenu prošlosti, složenog istorijskog puta kineske nacije u 20. veku. Harmonija u društvu može da bude postignuta možda upravo u tom pravcu. Kako je rekao pre nekoliko godina kineski naučnik Sij Benj, društveno pomirenje znači da neće biti obračuna povodom proteklih svađi, ali ono ne znači da protekle svađe mogu da budu zaboravljene.

A Karnejev,