Ukrajina: EU je precenila svoje snage

Samit „Istočnog partnerstva“ u Viljnusu je doživeo fijasko. Ukrajina nije potpisala sporazum o pridruženom članstvu EU na koje su toliko računali zapadni stratezi. Nisu pomogli ni pritisci, ni ucene, ni mnogobrojna obećanja. I premda još nije stavljena tačka na „i“, trenutno se može konstatovati: evroatlantska politika na istočnoevropskom pravcu koja je postavila sebi za cilj da maksimalno proširi „zonu otuđenosti“ oko Rusije zasad ne postiže sjajne uspehe.

U toku poslednjih nedelja evropski političari su se bukvalno iz petnih žila upinjali da premame Kijev na svoju stranu. Aktivno su podržavali „Evromajdan“, a neki su lično posetili glavni grad zemlje kako bi pozvali ukrajinski narod da načini jedini pravilni, s njihove tačke gledišta, civilizacijski izbor. Čule su se beskonačne strašne priče o tome da Ukrajina gubi svoju poslednju šansu da dospe u rajske obitelji evropskog blagostanja. Ne samo to, evropski „dobročinitelji“ Ukrajine su bili spremni da žrtvuju buduću slobodu bivše premijerke Julije Timošenko. Kao što je poznato, jedan od uslova za potpisivanje dokumenta bilo je da se ona pošalje na lečenje u Evropu. Jednom rečju, pritisak je bio bez presedana. Pritom su evropski činovnici, kao da se pridržavaju jednostavne formule „napad je najbolja odbrana“ za pritisak optuživali Moskvu.

Prirodno, prećutkivali su kolosalne gubitke koje će Ukrajina pretrpeti usled dezintegracije s državama ZND, a posebno s Rusijom, s kojima je povezuju davnašnje i uhodane ekonomske veze. Prilikom stvaranja zone slobodne trgovine s EU (što je predviđeno sporazumom o pridruživanju) granice Carinskog saveza za povoljnu trgovinu ukrajinskim proizvodima bi bile zatvorene, jednostavno zbog toga što treba štititi sopstvene proizvođače. A to znači da bi bankrotirale na stotine ukrajinskih preduzeća, a na hiljade njenih građana bi ostalo bez posla.

Zamenik direktora Instituta za zemlje ZND Igor Šiškin je uveren da EU sad ne preostaje drugi izbor osim da razmatra pitanje ulaska Ukrajine u Evropsku uniju u trilateralnom formatu, uz učešće Rusije. Upravo ovakvu varijantu koju su ranije odbacivali Evropljani, predložili su ruski i ukrajinski predsednik Vladimir Putin i Viktor Janukovič, - podseća stručnjak.

- EU nema drugog izlaza. Njihovo prodiranje na Istok, a to je bio pokušaj da se pridruži čitav niz bivših Saveznih republika, pre svega Ukrajine, u potpunosti je propao. Umesto potpisivanja pridruživanja uspeli su samo da parafiraju sporazum s Moldavijom i Gruzijom. U ovim uslovima treba tražiti izlaz. U Evropskoj uniji trenutno postoje dva stava. Jedni, oni koji su u potpunosti upropastili projekat – Litvanija, Švedska i Poljska – pokušavaju da zaoštre situaciju preko „Evromajdana“ i drugih manifestacija i da započnu otvorenu krizu. Drugi, razumniji, smatraju da se treba dogovarati. Mislim da će biti usvojeno drugo gledište. Tim pre što je kancelar SRN Angela Merkel izjavila da se treba sresti i razgovarati s predsednikom Rusije i izglediti sve nastale nesporazume. Njen glas ima veću težinu nego glasovi onih koji nisu uspešno obavili povereni zadatak.

Zanimljivo je da su neki evropski visoki funkcioneri u trenutku zaboravili kategoričnu retoriku o nemogućnosti trostranog formata. Na primer, predsednik Evropskog saveta Herman Van Rompej je po završetku „Istočnog partnerstva“ saopštio da će pitanje pridruživanja Ukrajine strane razmotriti za dva meseca, na samitu Rusija-EU. I, za razliku od „nepomirljive“ Poljske i Litvanije (koje skoro manijakalno žele da zauvek odvoje Ukrajinu od Rusije), tamo će veoma mnogo toga zavisiti od umerene i racionalne Nemačke, koja želi da sačuva prijateljske i partnerske odnose s Rusijom.

Politikolog Aleksej Martinov skreće pažnju na to da su za neuspeh ovog samita pre svega krivi sami činovnici Evropske unije.

- U toku poslednjeg meseca preduzeli su mere za vršenje pritiska na Ukrajinu i njene političare bez presedana. To su čak činili s nekakvom ostrvljenošću. I pokušaj da se krivica prebaci na drugog – da se za pritisak optuži Rusija je apsolutno neosnovana. Evropski činovnici i sami shvataju apsurdnost ovih optužbi. Inicijatori projekta „Istočno partnerstvo“ su bile Poljska i Litvanija i uspele su da u ovu avanturu uvuku i rukovodstvo EU. I kad je njihov plan doživeo potpuni fijasko ne ostaje im ništa drugo osim da prave lepe grimase u lošoj igri. U istoriji Evropske unije još nije bilo takve sramote.

Treba istaći da su umesto desetina milijardi evra koje je Ukrajina mogla da izgubi raskinuvši vezu s Rusijom i drugim zemljama ZND, Evropljani nudili samo milione za izvesne reforme. A još su joj savetovali da „upadne“ u nove dugove kako bi servisirala već postojeće dugove. Ne samo to, 160 milijardi evra koji su potrebni Kijevu za standardizaciju ukrajinskih proizvoda s evropskim normama Brisel nije imao nameru da kompenzuje čak ni u minimalnom obimu. Kažu – sami tražite novac. Umesto realnih dividendi Ukrajini su obećani samo virtuelni medenjaci i lepe reči o evropskom napretku i evropskom procvatu. Upravo zato je Viktor Janukovič među uslovima za pridruživnje EU navedo ponovno razmatranje trgovinskih ograničenja, modernizaciju ukrajinskog gasovodnog sistema i „izradu i realizaciju programa za finansijsku pomoć u korišćenju svih postojećih mehanizama i resursa“. Međutim, Brisel očigledno nije spreman za ovakav preokret: tamo rado broje novac, a lepe namere su spremni da dele besplatno.

Ilija Harlamov,