Na Majdanu su SAD i EU, ali budućnost je u rukama Ukrajinaca

Postupanja bivšeg ministra inostranih poslova Nemačke Gida Vestervelea i ministra inostranih poslova EU Ketrin Ešton koji su došli u Kijev, delovala su u najmanju ruku vrlo čudno u poređenju sa uobičajenim ponašanjem međunarodnih diplomata. Umesto sastanka sa zvaničnim predstavnicima ukrajinske vlade oni su popunili redove antivladinih demonstranata i čak ih inspirisali na nasavak protesta protiv vlade, izabrane demokratskim i legitimnim putem.

Dva američka senatora, Džon Mekejn i Kris Merfi, takođe su zavodili gomilu, savetujući joj da ne odstupa u zahtevima da se objedini sa EU: Ukrajina će poboljšati EU, isto kao što će i EU poboljšati Ukrajinu. Kakve veze imaju američki senatori sa stupanjem evropske zemlje u EU – zagonetka je, ako se ne zaboravi da neki Amerikanci do danas smatraju da hladni rat nije završen i da Rusija ostaje neprijatelj br. 1, kojeg treba uništiti na sve načine. U stvari očigledno je da u istoriji oko uključivanja Ukrajine u sastav EU mnogim američkim političarima, kao i nekim državama članicama EU, nije tako važno da li će njen narod biti za ili protiv. Važno je okružiti Rusiju baferom, a ujedno pokušati da se ona omete u kretanju ka stabilizaciji.

U tom smislu neki novinari koji pišu na ovu temu takođe doprinose rasprostiranju dezinformacija o tome šta se u stvari dešava. Pre svega, oni ne pišu da ljudi koji su zauzeli trgove samo su deo stanovništva zemlje i čak ne veći deo. Veći deo zemlje zauzima suprotan stav i podržava odluke vlade. Treba takođe primetiti da demonstrante najverovatnije pokreće protest protiv krize u ekonomiji zemlje, a ne traženje nekog sporazuma sa Briselom. A on koji traže uključivanje Ukrajine u EU imaju iluziju da posle pridruživanja Evropi sve ekonomske teškoće i omrznuti problemi iz svakodnevnog života na volšeban način će nestati u tren oka.

Nažalost, toga nema. Iskreno govoreći, danas kod nas, evropljana, nema ni ekonomskih mogućnosti, ni želje da se bavimo problemima Ukrajine, trošimo na nju kolosalni novac koji EU nije mogla da da ni Grcima, ni Portugalcima. I to nije ni iz daleka jedino nerazumevanje. Greške i nesporazumi su se pojavili pre nekoliko meseci, pri tome kod svih aktera: s jedne strane u Nemačkoj i Poljskoj, sa druge u Rusiji i istoj toj Ukrajini.

U Nemačkoj demohrišćani odavno razvijaju odnose sa ukrajinskom opozicijom, posebno sa bokserom-političarom Vitalijem Kličkom. Sa njim su se stalno susretali u Evropi, finansiraju njegovu stranku i ulivaju iluzije o podršci. U praksi HDS ne može da garantuje Kličju podršku, jer to će dovesti u pitanje odnose Nemačke sa Rusijom, koji su do sada sasvim pozitivni. Nije slučajno za vreme aktualne krize ponašanje kancelara Merkel mnogo opreznije nego bivšeg ministra inostranih poslova.

Poljska sa njenim atavističkim antiruskim fobijama stalno je pokušavala da prinudi Brisel na mešanje u unutrašnje stvari bivšeg SSSR. Uvek se plašeći ruskog medveda i verovatno nadahnuta američkim političarima koji do danas nisu zaboravili hladni rat, Poljska pokušava da manipuliše Evropom kao polugom, ne misleći ni o koristi, ni o posledicama svog patološkog ponašanja.

Ipak najozbiljnije i najnegativnije po posledicama greške se prave u Kijevu. Kako se čini, Janukovič nikada nije imao ozbiljne namere da stupi u EU, odlično svesan političkih, ekonomskih i socijalnih posledica tog koraka za svoju zaostalu zemlju. Ekonomija Ukrajine još je toliko slaba da olakšanje carinskih barijera, makar postepeno i umereno, dovešće do bankrotstva mnogih lokalnih preduzeća. Da ne govorimo o novim carinama koje obavezno treba da budu uvedene na granici sa Rusijom, koja će morati da se brani od evropskih isporuka preko Ukrajine. Osim toga, neki zakoni nametnuti EU negativno će biti primljeni kako u Parlamentu, tako i među većinom stanovnika Ukrajine. I reč nije samo o slučaju bivšeg premijera Julije Timošenko (tu između ostalog hteli bismo da dobijemo od nekih evropskih lidera informaciju koja im dozvoljava da tvrde da je presuda ukrajinskog suda imala politički, a ne čisto krivično karakter).

Verovatno početak pregovora sa Briselom Janukovič je zamislio da u taktičkom cilju pokaže Moskvi da ako bude nametala sve žešću političku ucenu, to će podstaći Ukrajinu na alternativni put koji se neće dopasti Kremlju.

A u čemu je greška Rusije? Posle perioda idile posle izbora Janukoviča Gasprom je počeo da traži skok cena gasa, sasvim neprihvatljiv za oslabljenu ukrajinsku blagajnu, ili predaju svih mreža za raspodelu gasa Ukrajine u njegovu nadležnost.

U toj sitauciji Janukovič je pokušao da odigra sa svim kartama koje je imao u rukama. Samim tim je označio početak sumanutoj sitauciji u kojoj su sada on i njegova vlada. Greška Rusije je bila pokušaj da se Ukrajina uhvati za vrat, zaboravivši na osećaj mere. Umesto toga mogla je da se koristi blaga sila. To bi stvorilo mnogo manje problema i osiguralo dugoročniju efektivnost bilateralnih odnosa.

Mario Somosa,