Cveće na grobu poljske diplomatije

U Poljskoj nije božićno vreme. Cveće je danas potrebnije od jelke. Belo cveće, naravno, kao što je red na sahranama. Stavićemo ga na grob poljske istočne politike, čiju smo smrt videli svojim očima. I proglasićemo žalost, jer nije došlo do državnog udara u Ukrajini.

Od trenutka raspada sovjetskog bloka poljska istočna politika bila je projekcija straha i ugađanja Zapadu. Najizrazitija manifestacija te politike postala je inicijativa „Istočno partnerstvo“, koja je proglašena za najveći uspeh poljske diplomatije.

Poljska je bila prva država u Evropi, koja je priznala nezavisnost Ukrajine. Poljski zvaničnici išli su da se grle sa ukrajinskim predsednicima. Istina, u toj ljubavi je postojao ozbiljan nedostatak, govorilo se uglavnom o tome, kako se Ukrajina lepo razvija u pravcu demokratije i Evrope (čitaj u suprotnom smeru od Rusije), a niko nije želeo da vidi loše društveno-političke fenomene. Sveprisutna korupcija, degradacija vlasti na svim nivoima, simbioza državnih struktura i organizovanog kriminala nisu uzbuđivali poljske političare. Niko nije obraćao pažnju na probuđeni ukrajinski nacionalizam, čiji su koreni sezali u nacizam.

Poljski predsednik Aleksandar Kvašnjevski bio je prijatelj sa Leonidom Kučmom, koji je kasnije nazvan diktatorom. Kulminacija tih osećanja bio je skup poljske elite na čelu sa Kvašnjevskim u Kijevu 2004. godine, pozvan da da podršku Viktoru Juščenku u borbi protiv Viktora Janukoviča. Nikome od poljskih političara nije padalo na pamet, da njihovi postupci produbljuju i produžuju raskol ukrajinskog društva, jer je pristalica oba kandidata za funkciju predsednika Ukrajine skoro podjednak broj.

Proevropski predsednik Juščenko izrazio je Poljskoj zahvalnost za podršku, proglasivši Stepana Banderu nacionalnim herojem, a Ukrajinsku pobunjeničku armiju (UPA), vojskom patriota. Danas se poljska elita ponovo okuplja na Majdanu. Ali ovog puta kako bi pozvala Ukrajince da se bore u ime Evrope protiv Janukoviča. Ni vladajućoj u Poljskoj partiji „Građanska platforma“, ni glavnoj opozicionoj snazi „Pravo i pravda“ ne smetaju crno-crvene zastave UPA, koje se vijore pred njihovim očima.

BELORUSIJA. Sa Belorusijom Poljsku skoro ništa ne vezuje. Nedavno je tu bila izvesna Anželika Boris, predsednica u Belorusiji nepriznatog Udruženja Poljaka Belorusije. Njene pristalice su dobile svojih pet minuta u poljskim medijima. Oni koji su podržavali njenog protivnika šefa Udruženja Poljaka, nisu dobili tih pet minuta, jer „poštovaoce“ Lukašenkove diktature u Poljsku nisu puštali.

Poljska ozlojeđenost se proširila i na one, koji nisu bili u pomenutom Udruženju. Tokom nekoliko godina Poljska nije imala u Belorusiji svog predstavnika, jer je bivši predsednik Poljske Leh Kačinski izjavio da poljski ambasador nema kome da uruči akreditive, pošto je Lukašenko izabran nedemokratski. Zaista, postoji još i poljska televizija Belsat. Poljska država je u taj televizijski kanalčić, koja nema ozbiljnu političku težinu uložila desetine miliona zlota.

LITVANIJA. Odnosi Poljske sa Litvanijom su u dugom periodu izuzetno loši. Poljska tvrdi da je za sve kriv litvanski nacionalizam, koji jača. Delimično je tako, a delimično razlog je – poljska nacionalna manjina u Litvaniji, koja rado prihvata neprijateljski ton, koji diktira Poljska, i ne želi da shvati, da Litvanci imaju pravo da smatraju Poljake kolonizatorima. Poljski premijer Donald Tusk, obraćajući se poljskoj manjini, izrekao je u litvanskoj prestonici poznatu rečenicu: „Poljsko-litvanski odnosi zavisiće od toga, kako će se razvijati situacija oko poljske nacionalne manjine“. Proteklog vikenda litvanska policija je u Viljnusu privela dvoje državljana Poljske, kako brišu nadgrobnu ploču na grobu majke poljskog lidera u međuratnom periodu Jožefa Pilsudskog, litvanskom nacionalnom zastavom, što je vrlo indikativno.

Istočno partnerstvo je program iz 2009. godine, u kome je Evropska unija formirala viziju istočne politike“. U osnovi programa nalazi se jačanje saradnje sa Belorusijom, Ukrajinom, Moldavijom, Gruzijom, Azerbejdžanom i Jermenijom. Bilo je mnogo buke prilikom pojave programa, a ministar spoljnih poslova Poljske Radoslav Sikorski stekao je slavu diplomatskog genija. Posle pet godina ništa nije ostalo. U periodu od 2009. do 2013. godine Evropska unija izdvojila je za realizaciju programa 2,8 milijardi evra. Zanimljivo je bi bilo saznati, da li je taj novac došao do kijevskog Majdana?

3. septembra 2013. godine JERMENIJA je donela odluku o stupanju u Carinsku uniju, stvorenu na inicijativu Rusije. AZERBEJDŽAN, budući isporučilac strateških energenata, nalazi se u situaciji, da Evropska unija zavisi od njega, a ne on od Unije. Naravno, EU je potrošač nešto više od polovine azerbejdžanaskih energenata, ali i Rusija obezbeđuje veliki deo izvoza. Tako da nije u raskoraku Azerbejdžan, nego EU.

GRUZIJA je posle agresije na Osetiju u avgustu 2008. godine ostala bez poverenja Zapada, a vraća ga sporo. Novi gruzijski premijer podržao je deklaraciju o proevropskoj orijentaciji svoje zemlje, i istovremeno napravio nekoliko pristojnih gestova prema Rusiji. Nema mesta čuđenju, upravo 33% spoljnotrgovačkog prometa Gruzije odlazi na zemlje ZND, dok je udeo EU 26%, a postoji tendencija njegovog pada.

MOLDAVIJA je od početka aktivni učesnik programa, pri čemu se ta aktivnost meri dobijanjem novca (Moldavija je najveći korisnik finansijskih sredstava EU po glavi stanovnika. Ona nema ništa drugo da ponudi Evropi, osim radne snage.

Direktor poljskog Centra za istočna istraživanja Olaf Osica, izjavio je da se „četiri godine posle pokretanja programa ne vide nikakva društvena niti politička dostignuća. Obični građani često, čak ne znaju, da program postoji“.

Ukrajina, Belorusija, Litvanija, Rusija, s kim od komšija imamo dobre odnose? U takvoj situaciji mogu se izvesti samo dva zaključka.

1. Nismo samostalni u sferi spoljne politike (barem, u sferi istočne politike).

2. Ne može se graditi istočna politika, oslanjajući se na rusofobiju.

I samo onaj, ko razume poslednji zaključak, ima šanse da izgradi nešto pozitivno.

Ciprijan Darčevski, Mačej Višnevski,