Zaboravljena tradicija olimpijskog primirja

Ukrajini je potrebno primirje u vreme Olimpijade u Sočiju, izjavio je šef ukrajinskog Nacionalnog olimpijskog komiteta Sergej Bubka. Zaista, olimpijska tradicija predviđa prekid svih konflikata u vreme Igara. Ipak poslednjih decenija se beleži suprotna tendencija: početak velikih svetskih takmičenja postaje udoban momenat za rešavanje geopolitičkih problema.

Sada se slični scenario odvija oko Ukrajine. Premijer Ukrajine Nikolaj Azarov je dao ostavku. On je motivisao svoju odluku pokušajem da se stvore dodatne mogućnosti za kompromis i mirno regulisanje konflikta. Ipak ukrajinskoj opoziciji, posebno njenom radikalnom delu, nikakav kompromis očigledno nije potreban. Što se tiče „olimpijskog primirja“, ova tradicija u suštini odavno je već posustala. Pre bi se reklo da se dešava suprotno – olimpijada se koristi za rešavanje geopolitičkih zadataka, smatra profesor Visoke škole ekonomije Oleg Matvejčev:

- Zapad uvek koristi Olimpijadu kako bi diskreditovao svoje geopolitičke protivnike. Mi možemo da se setimo letnje Olimpijade u Kini, kada su se neposredno pred Igre desili teroristički akti, eksplozije, masovne akcije protesta na Tibetu, akcije u podršku Tibeta u Parizu. Gasili su baklje, istrčavali su aktivisti koji su ometali kretanje povorke. I apoteoza svega bio je napad Saakašvilija na Osetiju na dan otvaranja Olimpijade.

A započelo je sve ranije, još 1980. godine. Tada Zapad, možda, prvi put je politizovao Olimpijadu, proglasivši bojkot Igrama u Moskvi. Povod je bilo uvođenje sovjetskih trupa u Avganistan. Mada, da nije bilo Avganistana, najverovatnije bi je ipak bojkotovali – to se odlično uklapalo u strategiju hladnog rata. I u drugih olimpijskih godina nikakvo primirje nije objavljeno. Mada, pravde radi, treba istaći (kako su to učinili ovih dana u ruskoj Državnoj dumi) prekid na jedan dan opsade Sarajeva u vreme rata u Bosni 90-ih godina. Tada je zahvaljujući primirju pošlo za rukom da se vakcinišu hiljade dece. Još Kofi Ananu je u februaru 1998. godine pošlo za rukom da privoli Klintona da ne bombarduje Irak. Ali, kao što znamo, krajem godine bombardovanja su pokrenuta novom snagom. Još je bilo primirje koje je omogućilo delegacijama Severne i Južne Koreje da marširaju pod jednom zastavom na Olimpijskim igrama i sportistima Avganistana i Iraka da učestvuju na Olimpijadi u Atini – u to vreme zemlje su se nalazile u ratu. To je sve, ističe politikolog Leonid Savin:

- U Ukrajini je krizna sitaucija. I SAD, i EU, i radikali koji stoje na majdanu i zauzimaju vladine zgrade, koriste momenat što je Rusija sada veoma zauzeta drugim, zauzeta pripremom Olimpijade. Imamo određene probleme sa severnokavkaskim terorizmom, sa bliskoistočnim terorizmom, sa radikalnim islamskim grupacijama koje su već pretile terorističkim aktima neposredno u Sočiju.

Dve poslednje Olimpijade – zimska 2010. u Vankuveru i letnja 2012. u Londonu, prošle su bez incidenata. Zato je za igre u Sočiju pokrenuta sva moć zapadne propagandne mašinverije. Prema mišljenju direktora ruskog Međunarodnog instituta najnovijih država Alekseja Martinova,

- Glavni cilj je da se Rusija uvuče u dugotrajni regionalni konflikt. Pri tome sve to se dešava uoči otvaranja Olimpijade u Sočiju. I Rusija ne može da se ne meša, i ne može da se meša, pošto su vezane ruke uoči Olimpijade. Obično za vreme olimpijada su završavali, makar privremeno, svakakve konflikte ili ratove. A već pred drugu Olimpijadu Zapad priređuje ovaj „festival“. To nije lepo, nije olimpijski.

Događaji u Ukrajini su tragični. I dok stvar ne dođe do pravog građanskog rata, bolje bi bilo Ukrajincima da se zaustave. I da se sete sudbine bivše Jugoslavije.

Igor Silecki,