Ekonomska kriza jeste kriza morala

Zar nije čudo da se kriza javlja kod najbogatijih: najuplašeniji su upravo oni koji su najimućniji! Iza ekonomske krize se skriva kriza same čovečnosti

U Božićnoj poslanici Srpske pravoslavne crkve, koju je potpisao Njegova svetost patrijarh Pavle sa svim arhijerejima, apeluje se na žene u Srbiji da ne vrše abortuse, detaljno analizira svetska ekonomska kriza, sveopšti krah morala, ali i globalna ekološka pretnja.

Prenosimo Božićnu poslanicu u integralnoj verziji, uz redakcijska skraćenja i opremu:
Svake godine, draga deco duhovna, pa evo i ove, dočekujemo Božić, rođendan Sina Božjeg, sa radošću, verom, nadom i ljubavlju. Zašto? Zato što se u tom događaju ostvarila „punoća vremena", pa je Bog Otac „poslao Sina Svoga Jedinorodnog da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni" (Jn 3,16). Taj događaj je i punoća kosmičkih i istorijskih zbivanja: sve što se u tvorevini Božjoj i u istoriji ljudskoj događalo, dobilo je u tom danu, „koji stvori Gospod", svoju punoću i svoje ostvarenje. Ulazak Boga u maticu života predstavlja, takođe, ispunjenje svih najdubljih ljudskih težnji posvedočenih i projavljenih u svim zemaljskim narodima pre Hristovog rođenja. Njegovim rođenjem zasijala je svetu svetlost bogopoznanja. U toj božanskoj svetlosti otkrio nam se smisao sveta, prirode i konačni cilj čovekovog postojanja i postojanja svih stvorenja, svih vidljivih i nevidljivih svetova...

„Strašno čedomorstvo"

U Hristu Gospodu, koga u Simvolu vere ispovedamo kao „Sina Božjeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova, svetlost od svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog, a ne stvorenog, jednosušnog Ocu kroz koga je sve postalo, koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek..." - ostvarena je jednom zasvagda pobeda nad nesavršenstvom, grehom i smrću. Javljanjem punoće Njegovog božanstva i Njegovim sjedinjenjem sa ljudskom prirodom, ostvarena je i punoća čovekovog bića i njegovo savršenstvo (...).
Od dana Hristovog rođenja svet više nije i ne može biti ono što je bio. Ljudska priroda i svet, ispunjeni kvascem večnog života, stiču mogućnost da budu novi čovek, novo nebo i nova Zemlja, novo večno čovečanstvo. Zato je samo Hristos izgovorio i mogao da izgovori reči: „Gle, sve tvorim novo" (sr. Otk 21, 5). On, kao „jedino novo pod suncem", večno obnavlja sve što postoji; svetlost Njegova prosvećuje sve i sva, obasjavajući svakog čoveka koji dolazi na svet (sr. Jn 1, 9) (...).
Rođenjem Njega kao čoveka, potvrđuje se svetinja svakog rođenja i svetinja života. Strašno je i pomisliti - a kamoli prihvatiti i ozakoniti za nešto normalno, obesvećenje svetinje rađanja - čedomorstvo, ono što se, nažalost, događa u mnogim savremenim brakovima, koji ubijaju svoju decu. Tako postaju ne samo decoubice nego i bogoubice, jer je svako ljudsko stvorenje po prirodi bogonosno i hristonosno. Navešćemo potresno tužan primer jedne majke koja je rodila nekoliko ćerki, i zajedno sa mužem beskrajno želela da rodi muško dete. Kad je ponovo začela, budući da je lekar pogrešno procenio da opet nosi žensko dete, ona je i protiv svih molbi, pa i svog muža, izvršila pobačaj. Ispostavilo se, avaj, da je nosila dva dečaka blizanca! Šta može, dakle, utešiti i zaceliti duboku ranu ove nesrećne majke?! Neka joj se Gospod smiluje, kao i svim majkama čedomorkama koje, svojoj samoživosti ili bilo čemu tome sličnom, žrtvuju ono najsvetije što im Bog daruje. Ne pretvaraju li time roditelji materinsku utrobu - tu radionicu života - u radionicu smrti i ništavila?!
Sebičnost čovekova i samoživost, slična ovoj navedenoj, vodi čoveka i ugrožavanju i zloupotrebi same prirode, u kojoj se rađamo i u kojoj živimo. Kao što čovek živi i diše ljubavlju, tako i sva stvorenja i prirodne stihije, potrebuju milost, ljubav i dobrotu: voda koju pijemo, vazduh koji dišemo, cvet i drvo u polju, riba u moru, zver u gori, domaća životinja - sve to čezne za milošću, ljubavlju i dobrotom. Ako bilo šta od toga zloupotrebimo ili ga pogrešno koristimo, ili ga zarazimo i zagadimo - ono se otuđuje, propada, raspada, sveti se onome ko ga zloupotrebljava. Tako se remeti bogomdani poredak stvari: voda gubi zdravlje, zemlja, a time i zemljini plodovi se zagađuju, zagađujući i onoga koji ih jede - čoveka i druga stvorenja. Klima se menja, topi se led na Severnom polu, nestaje poredak godišnjih doba; rastuća toplota priprema Zemljin šar da, ne daj Bože, sagori jednoga dana u ognju (...).
Pored toga, danas je čovečanstvo veoma zabrinuto započetom surovom ekonomskom krizom. Najčešće se, međutim, previđa da ta kriza nije samo ekonomska nego je mnogo dublja i složenija. Zar nije čudo da se ona javlja prvenstveno kod najbogatijih: najuplašeniji su upravo oni koji su najimućniji. Njihova nezajažljiva pohlepa za novcem i uživanjima, preterana potrošnja prirodnih i materijalnih dobara, rađa neuravnoteženost ljudskih odnosa, odnosa prema najdubljoj tajni života i odnosa prema sveukupnoj tvorevini. Što znači: iza ekonomske krize se skriva duhovna i moralna kriza, i time kriza same čovečnosti. Sa pravom je kazano da je ekonomska kriza povezana i sa političkom krizom; kao i to da nepoštovanje međunarodnih prava i ignorisanje Povelje UN o ljudskim pravima - kao i gaženje pravde uopšte, rađaju političku krizu, a ova ekonomsku krizu i finansijski haos. Radi vlastoljublja i ekonomskih interesa gaze se pravo i pravda, Božja i ljudska. Kakve su posledice stavljanja ekonomskih i globalnosebičnih interesa moćnika ovoga sveta iznad pravde i ljudskih prava najbolje se vidi na tragičnom slučaju naše zemlje i srpskog naroda, a i drugih zemalja i naroda u savremenom svetu.
Novi hedonističko-utilitaristički mitovi, postavljani na pijedestal božanstva i propagirani svim modernim sredstvima, najviše danas ugrožavaju one najnevinije i najneotpornije: decu i omladinu. Droga i razvrat, svođenje života na instinkt i zadovoljenje pohote tela, pohote očiju i gordosti života (sr. 1. Jn 2,16), plod su tih prastarih mitova obučenih u novo primamljivo ruho.

„Čekamo Hrista"

U svemu tome mi, hrišćani kao nekada, kao svagda, „čekamo Hrista, a ne bolje vreme" (Vladika Nikolaj); čekamo Onoga koji je i „juče i danas i sutra isti". Mi se uvek vraćamo Njemu - „detetu mladom, predvečnom Bogu", kao vrhovnom merilu i kriterijumu svega što se dešavalo i dešava u sveukupnoj ljudskoj istoriji. U Njemu kao Sinu Božjem i Sinu čovečjem, savršenom Bogu i savršenom čoveku „mi smo poznali i poverovali ljubav koju Bog ima prema nama" (1. Jn 4,16). Od kada nam se Bog javio svojim rođenjem, i sa nama poživeo, mi znamo da je zaista „Bog ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu. Time se ljubav pokazala savršenom u nama..." (1. Jn 4, 16-17). Uz to: „I ovu zapovest imamo od Njega: Ko ljubi Boga, da ljubi i brata svoga" (1. Jn 4, 21).
U ime tog i takvog Boga koji je ljubav, i u ime te i takve ljubavi na koju smo prizvani svi ljudi i svi narodi, pozdravljamo vas, deco naša duhovna - naročito vas na stradalnom Kosovu i Metohiji i svuda u svetu, pozdravom istine Božije, pravde i večne ljubavi:

MIR BOŽJI - HRISTOS SE RODI!

Blagosloven venac novog leta
dobrote Gospodnje!
Dano u Patrijaršiji srpskoj u
Beogradu, o Božiću 2009. godine.
Vaši molitvenici pred kolevkom Bogomladenca Hrista:
arhiepiskop pećki,
mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski PAVLE