Početna stranica > Novosti
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
Zašto hrišćani ne priznaju Muhameda za proroka (1)
25.02.2014. god.
Islam priznaje Isusa Hrista kao proroka ali zašto hrišćani ne priznaju Muhameda za Božijeg poslanika. Zašto hrišćani ne smatraju Muhameda za proroka.
Zašto hrišćani ne smatraju Muhameda za proroka? To pitanje, koje uznemirava mnoge muslimane, najčešće se postavlja hrišćanima, i to neretko u ovakvom obliku: „Evo mi, muslimani, poštujemo Isusa Hrista kao proroka, a vi ne priznajete Muhameda za proroka! Zašto takva nepravda?“.
Ali, mnogo važnije od priznanja poslaništva je priznanje same prirode. A tu stvari stoje upravo obrnuto: mi, hrišćani, priznajemo Muhameda za čoveka, kao i muslimani, a muslimani Isusa Hrista za Boga ne priznaju, kao što Ga priznajemo mi. Stoga, ako mi priznajemo njihovog čoveka – za čoveka, a oni ne priznaju našeg Boga – za Boga, kome više priliči da ukazuje na nepravdu?
Ne ograničavajući se na ovu napomenu, daćemo podroban i iscrpan odgovor na pitanje: zašto hrišćanin ne može smatrati Muhameda za istinitog proroka Božijeg.
Kao prvo, hrišćani ne smatraju Muhameda za proroka zato što je u Božanstvenom domostroju spasenja takva figura – kakva je, saglasna islamu, Muhamed – suvišna.
Pogledajte: Gospod je sa Avraamom sklopio zavet s obećanjem, kroz Isaka sazdao narod posvećen Njemu, obnovio i raširio taj zavet kroz Mojsija, pa onda neprekidno slao male proroke, sve do Jovana Krstitelja, koga je poslao kao Preteču (to jest onoga koji priprema put) pred Hristom. Na kraju javio se Hristos i rekao, da su svi Proroci i Zakon proricali do Jovana (Mt. 11,13) i da posle Krstitelja, proroka-zakonodavaca više neće biti.
Novi Zavet je savršeni završetak i ispunjenje Božanstvene istorije, onako kako je ona izložena u Otkrovenju.
Svemogući Gospod je poželeo da se javi u telu i sa ljudima poživi (Var. 3,38). On je slao proroke da pripreme čovečanstvo za Njegov dolazak. I kada je čovečanstvo bilo spremno, kada se mogao pojaviti na svetu čovek takve čistote kao Djeva Marija, tada se Bog javio u telu (1Tim. 3,16) i savršio Njime zamišljeno delo spasenja ljudi, ustanovivši posredstvom Svetih Tajni principijelno drugačije odnose između čoveka i Boga, pri kojima se svakom otvara mogućnost ličnosnog sjedinjenja sa Svevišnjim. Ničega novog, savršenijeg, ne može biti, jer ne može biti ničega savršenijeg od Boga.
Kakva je onda potreba za novim prorocima? Vreme proroka je prošlo. Proroci su bili neophodni čovečanstvu onda kada se ono nalazilo na početku svog puta ka Bogu, onako kako je vaspitač neophodan maloletnom detetu. No ako se pojavi neko ko bi postavio sebe za vaspitača odraslom četrdesetogodišnjaku i počeo opet da ga povija u pelene, hrani iz kašičice, a za neposlušnost šalje u ćošak, to će izazvati, blago rečeno, nedoumicu, zar ne?
Zrelom čoveku vaspitač ne treba. Isto tako i čovečanstvu, koje je dobilo mogućnost ličnog, neposrednog opštenja i života sa Bogom i u Bogu. Onaj ko proglašava sebe za objavljivača Božije volje, pokazuje se kao očigledno neumestan, suvišan. Upravo zato u Novom Zavetu se ne pominju budući novi proroci, koji bi bili poslani od Boga sa osobitom misijom, ali zato postoje upozorenja o tome da će izići mnogi lažni proroci i prevariće mnoge (Mt. 24,11). I još je Sam Gospod upozoravao da su mnogi od onih što nazivaju sebe prorocima, ustvari ovakvi: Laž prorokuju ti proroci u moje ime, nisam ih poslao, niti sam im zapovedio, niti sam im govorio; lažne utvare i gatanje i ništavilo i prevaru srca svog oni vam prorokuju (Jer. 14,14).
Kao drugo, hrišćani ne priznaju Muhameda za proroka zato što on uči upravo suprotno Hristu.
Navešćemo nekoliko primera.
Hristos je rekao: Svaki koji otpušta ženu svoju i uzima drugu, preljubu čini; i svaki koji se ženi raspuštenicom, preljubu čini (Lk. 16,18); i ako žena odvojivši se od muža svojega pođe za drugoga, čini preljubu (Mk. 10,12).
Kuran sa druge strane uči ovome: Ako razvedeni muž i žena zažele ponovo da se jedno s drugim sastave u braku, žena se mora prvo udati za drugog muškarca (!), zatim se razvesti sa njim i tek posle toga vratiti se prethodnom: „A ako je opet pusti, onda mu se ne može vratiti što se neće za drugog muža udati. Pa ako je ovaj pusti, onda njima dvoma nije greh da se jedno drugom vrate“ (Kuran 2: 230).
U Novom Zavetu stoje reči: Nijedan kad je kušan da ne govori: Bog me kuša; jer Bog je neprijemčiv za kušanje zlom, i On ne iskušava nikoga, nego svakoga iskušava sopstvena želja, koja ga mami i vara. (Jak. 1,13-14); Kuranu kao od lica Božijeg govori se: Mi ćemo vas dovoditi u iskušenje čas jednim, čas na jedan, čas na drugi način:strahom, glađu, gubitkom imovine, života, letine. (2: 150,155).
Novi Zavet: Ne činite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mjesto gnjevu (Božijem), jer je napisano: Moja je osveta ja ću vratiti, govori Gospod (Rim. 12,19).
Kuran: „O vernici!Propisuje vam se odmazda za ubijene“ (2:178).
Primera je moguće navoditi još mnogo, no ograničićemo se samo na ove.
Ova očigledna protivurečnost je još jedan jak razlog nepoverenja hrišćana prema proročkoj misiji Muhameda. Bog ne može protivrečiti sebi i davati direktno suprotstavljene zapovesti, otuda Novi Zavet i Kuran – to su otkrovenja iz raznih izvora, a taj ko je doneo Kuran, on nije prorok onog Boga Koji je darovao hrišćanima Evanđelje.
Kao treće, tvrdeći da je prorok, Muhamed nije naveo nikakve objektivne dokaze svoje izabranosti na to delo.
Kao što je govorio mulimanima svetitelj Grigorije Palama, „i kod vas i kod nas je običaj, utvrđen dugim vremenom i zakonom: bez svedočanstava ništa ne primati i ne smatrati za istinito. A svedočanstva mogu biti dvojaka: ona potiču ili od samih dela i pojava ili od ljudi, dostojnih poverenja. Tako, Mojsej je kaznio Egipat znamenjima i čudesima, žezlom je more razdvojio i opet spojio, po njegovoj volji hljeb je sa padao sa neba (vidi: Izl. 16,4). Da li treba još nešto govoriti, pošto i vi smatrate Mojseja dostojnim vere?
Njega je i Bog priznao kao Svog vernog slugu (vidi: Broj. 12,4), ali ne kao Sina i ne kao Logosa. Zatim po Božanstvenoj zapovesti on je izišao na goru i umro, i prisajedinio se onima koji su bili pre njega (vidi: Pon.Zak. 32.49,50). U odnosu na Hrista koji je savršio mnoga velika i nebivala dela imamo svedočanstvo samog Mojseja i drugih proroka. Od početka veka Njega jedinog priznaju, čak i vi, za Logosa Božijeg; On jedan jedini od početka veka rođen je od Djeve; jedini On od početka veka uznet je na nebo i ostao tamo besmrtan; jedini će On od početka veka, kako se nadamo, ponovo sići otuda, da bi sudio živima i mrtvima (vidi: 2 Tim. 4,1; 1 Pet. 4,5), koji će vaskrsnuti.
Govorim vam o Njemu ono što i vi, muslimani, priznajete. Evo zašto mi verujemo u Hrista i verujemo Njegovom Evanđelju. Što se tiče Muhameda, mi o njemu ne nalazimo ni svedočanstva proroka, ni ičega neobičnog i dostojnog sećanja u njegovim delima, što bi bilo sposobno da izazove veru u njega. Zato mi ne verujemo u njega i ne verujemo njegovoj knjizi“.
Dakle, sasvim je razumljiva primedba: da bi primili bilo šta za istinu, potrebno je imati za to jake razloge. Jer i sami muslimani uopšte ne priznaju za proroke sve one koji sebe tako nazivaju. Naprimer, u XIX veku na teritoriji Pakistana pojavio se čovek, koji je proglasio sebe za novog Alahovog proroka, koji je prizvan da vaspostavi otkrivenje, zamućeno savremenim islamom. On je našao sebi pristalice, no ogromna većina muslimana nije priznala njegovu pretenziju da je prorok, već ahmadijce smatraju jereticima. A sasvim nedavno neka žena u Azerbejdžanu objavila je sebe za proročicu, ali muslimani ne žure da je priznaju. Verovatno zato što ne vide dovoljno dokaza za to.
Upravo tako ni hrišćani ne vide takvih dokaza u odnosu na Muhameda. Naravno, Muhamed je pokušavao da ih dostavi. Ali dokazi treba da odgovaraju nivou pretenzija. Pretpostavimo da istupi neki čovek i svima objavi: „Slušajte, ljudi! Vi ste od sada dužni da mi se potčinjavate kao svom vođi, osim toga – ja sam vam primer u svemu, zato što sam ja direktni poslanik Božiji!“ Prirodno, javlja se pitanje: a zašto bismo mi trebali da te za takvog smatramo? A kao odgovor: „Pa evo ja imam baš dobre stihove. Takvih niko ne može napisati!“ Priznajte iskreno: zar ćete, saslušavši takvu argumentaciju, smatrati da je ona dovoljna?
A evo i jedinstvenog „dokaza“, koji je naveo Muhamed, – njegov sopstveni Kuran: „A ako sumnjate u ono što objavljujemo robu Svome, načinite vi jednu suru sličnu objavljenim njemu, a pozovite i božanstva vaša, osim Alaha, ako istinu govorite. Pa ako ne učinite, a nećete učiniti, onda se čuvajte vatre za nevernike pripremljene, čije će gorivo biti ljudi i kamenje.“! (2:21-22). Na drugom mestu Muhamed traži da se za to načini ne jedna već deset sura (11:16).
Nije ni čudo što je arapski mislilac Ar-Ravandi (umro 906. g.) uzvikivao: „Kako je moguće dokazivati istinitost proročke misije Muhameda na osnovu njegovog sopstvenog Kurana? Ako bi Euklid stao tvrditi, da ljudi nikada ne mogu sazdati ništa slično njegovoj knizi, zar bi na osnovu toga bilo dokazano da je on prorok?“[1].
Evo kako muslimanska argumentacija izgleda sa strane: Muhamed se smatra prorokom zato što je dobio „svešteno pismo“ – Kuran, a Kuran se smatra sveštenim pismom zato što ga je tako nazvao „prorok“ Muhamed. To je tipična logička greška: dokaz ne može biti ono što samo treba da bude dokazano.
Vratimo se našem primeru: da li ćete poverovati čoveku koji pretenduje na zvanje vođe i proroka samo na osnovu njegovih stihova? Čak ako on pokaže zaista veoma dobre stihove?[2] Ne bih baš rekao. Stihovi – to je, naravno, nešto dobro, ali oni mogu potvrđivati samo pretenzije na zvanje pesnika. A kad se govori o dostojanstvu proroka, tada su potrebni ozbiljniji dokazi i pritom iz sasvim druge oblasti.
Da bi shvatili kakvi se dokazi mogu smatrati dovoljnima, prisetimo se najpre šta je to proročanstvo.
Proročanstvo – to je osobiti dar od Boga. Prorok objavljuje budućnost. I to je dokaz njegove istinite veze sa Bogom. Kao što znamo, vreme je – prinadležnost našeg stvorenog sveta. Svi mi postojimo u vremenu, primajući sadašnjost, prošlost i budućnost. Ono što će se zaista desiti – nama je neizvesno. To tačno zna samo Onaj, Ko se nalazi van vremena i Koji jasno vidi i našu prošlost i sadašnjost i budućnost. A izvan vremena i prostora nalazi se samo Onaj, Ko je stvorio vreme i prostor – Bog. I onima koji se nalaze u neposrednom opštenju sa Njim, to jest prorocima, On iz Svog Božeskog znanja otkriva ono što će biti.
Upravo zato se u Bibliji daje jasan kriterijum kako razlikovati lažnog proroka od istinitoga: I reče… Gospod: … prorok koji bi se usudio govoriti šta u moje ime što mu ja ne zapovedim da govori, ili koji bi govorio u ime drugih bogova, takav prorok da se pogubi. Ako li kažeš u srcu svom: „Kako ćemo poznati reč koje nije Gospod rekao?“ Šta bi prorok rekao u ime Gospodnje, pa se ne zbude i ne navrši se, to je reč koje nije rekao Gospod; nego je iz oholosti rekao onaj prorok, ne boj ga se. (Pon.Zak. 18,20-22). Prorok koji proriče mir, kad se zbude reč tog proroka, onda se poznaje taj prorok da ga je zaista poslao Gospod. (Jer. 28,9).
Svaki od čitatelja može izreći formalno „proroštvo“. Naprimer, on može reći: sutra ću napisati pismo, i stvarno, sledećeg dana on ga i napiše. Ali, mi prekrasno znamo da to nema nikakve veze sa stvarnim proroštvom. Jer, realne budućnosti on ne zna i sutra se lako može desiti tako nešto da nam uopšte ne bude do pisanja.
Upravo tako dejstvuju lažni proroci i gatari, isto kao i đavo koji kroz njih predskazuje: oni o nečemu prognoziraju – to je plan naših pretpostavljenih delovanja. Ali ni đavo ne zna budućnost; on se, kao stvorenje, nalazi „unutar“ vremena. Upravo zato su i đavolska predskazanja, kao i ljudske prognoze, uvek data u kratkoročnoj perspektivi. I to je razumljivo. Lako je reći: sutra ću napisati pismo – i napisati. A planirati kroz godinu dana napisati pismo i ispuniti to – e to je već složnije: verovatnost ispunjenja čak i sopstvenog plana je mnogo manja. A reći: kroz trideset godina ću napisati pismo? Ispuniti to, još je složenije. Hoćemo li mi uopšte i živi biti tada?! A reći: kroz sto godina moj potomak napisaće takvo-i-takvo pismo? No, tu će već svako odmahnuti rukom…
A evo u Bibliji postoje konkretna proroštva, koja su se detaljno obistinila nekoliko stoleća nakon što su bila izrečena i zapisana. Njihova pouzdanost je nesumnjiva: rukopisi sa tim predskazanjima datiraju na mnogo vekova pre nego što su se ona ispunila. Evo primera. Jednom je neka žena pristupila Hristu sa alavastrovim sasudom i izlila miro na Njegovu glavu. I kad su apostoli uznegodovali zbog štetovanja tako dragocenog mira, začuli su: Zaista vam kažem: Gdje se god uspropovijeda ovo jevanđelje po svemu svijetu, kazaće se za spomen njen i ovo što ona učini. (Mt. 26,13). Te reči se nalaze u manuskriptu p64, koji datira iz drugom veku po Rođenju Hristovom, kada je hrišćanstvo bilo gonjeno, a hrišćani su bili nevelika po brojnosti grupa.
Kako govoriti o propovedi po svemu svijetu, kada po svim ljudskim merilima nije bilo nikakve garancije ni za to da će se i Pismo uopšte sačuvati. Prisetimo se da je kasnije, na početku četvrtog veka, imperator Dioklecijan doneo ukaz da se po svoj Rimskoj imperiji otimaju i uništavaju hrišćanske knjige, namerevajući da okonča hrišćanstvo: „Da pogine ime hrišćansko“ – tako je bilo napisano u njegovom ukazu. A ipak, svi smo svedoci da su se reči Gospoda Isusa Hrista tačno ispunile, sa svim detaljima, i pritom mnogo stoleća kasnije. Biblija je sada najrasprostranjenija knjiga na svetu, nju čitaju na svih šest kontinenata, prevedena je na 2426 jezika, izdata je u ukupnom tiražu oko 6 milijardi primeraka, i po svemu svijetu je poznata istorija o ženi sa alavastrovim sasudom. To je konkretni primer tačnog proročanstva, koje nije naknadno zapisano, već postoji u rukopisima drevnijim nego njegovo ispunjenje, i u to tačno ispunjenje se svako može sam uveriti.
Još jedan primer. Prorok Isaija predskazuje: I Vavilon, ukras carstvima i dika slavi haldejskoj, biće kao Sodom i Gomor kad ih Bog zatre. Neće se u njemu živeti niti će se ko naseliti od kolena do kolena… (Is. 13,19-22).
Takođe i prorok Jeremija saopštava otkrivenje o Vavilonu: I neće uzeti od tebe kamena za ugao ni kamena za temelj, jer ćeš biti pustoš večna, govori Gospod. (Jer. 51,26).
Kada je izgovarano ovo proročanstvo u osmom veku pre Hrista, ove reči su se činile neverovatnim: tada je Vavilon postojao već hiljadu i po godina i cvetao je.
Ali u 6. veku pre Rođenja Hristova grad je osvojila i delimično razrušila armija persijskogo cara Kira. U četvrtom veku do Rođenja Hristova Vavilonom je zavladao Aleksandar Makedonski, koji je bio rešio da obnovi naselje koje je propadalo, da vaspostavi glavni paganski hram i Vavilon učini prestonicom svog carstva. Ipak, uskoro posle te odluke veliki vojskovođa se razboleo i umro – pre nego što su čak i ruševine bile raščišćene.
Najstariji spisak knjiga proroka Isaije – Qisa datira iz drugog veka pre Hrista, a najstariji papirus sa tekstom knjige proroka Jerimije – iz trećeg veka pre Hrista. U to vreme Vavilon je još bio naseljen. A već u prvom veku nakon Rođenja Hristova potpuno se ispunjava proročanstvo: kada je 116. godine prolazio tuda, imperator Trajan zatekao je „samo humke i legende o njima“.
Alekandar Makedonski nije bio jedini vladar koji je pokušavao da ospori proročanstvo. Krajem osamdesetih godina dvadesetog veka lider Iraka Sadam Husein naredio je da se pripremi projekat obnove Vavilona. On je hteo da tu podigne grad sa gostionicama i mestima za zabavu i pretvori ga u najkrupniji turistički centar Bliskog Istoka. Prvi radovi su počeli 1991. godine… i te godine su i okončani. Zbog operacije „Pustinjska oluja „. I tako – mi vidimo bukvalno ispunjenje reči Božije tokom hiljada godina, u tom smislu i u naše vreme.
U Bibliji je ne malo drugih isto tako jasnih primera istinitosti proročanstava.
- Izvor
- Srbin
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Moskva mora da izoštri nuklearno odvraćanje, revidira doktrinu i porazi Kijev kako bi sprečila širi rat sa Zapadom i silama NATO-a...
Izraelski špijuni po narudžbini mešali su se u izbore na Kipru i u Sloveniji...
Čini se da se moć Ukrajine menja iza kulisa...
Ono što su SAD i Izrael videli kao brzu kampanju, Iran vidi kao borbu za opstanak. Troškovi rastu, a kraj se ne nazire....
Analizirajući razloge rastuće globalne tenzije poslednjih godina, ne može da se ne obrati pažnja na dosledan niz odluka političkih elita zapadnih država koje su dovele do degradacije režima kontrole...
Posle dana „šatl diplomatije“ sa Kijevom, Vašington ide direktno u Moskvu – zaobilazeći EU i proveravajući koliko Zelenski može da se odupre američkom pritisku dok se linija fronta urušava....
Ostale novosti iz rubrike »
SLIKA SEDMICE
VIDEO
VIDEO
VIDEO
