Svet kriminala u BiH dogovorio se o saradnji pre lokalnih političara

U bivšoj BiH su svi znali da je banditsko podzemlje, za razliku od lokalnih političara, odavno našlo zajednički jezik i da je «za peticu» izvršavalo Dejtonski sporazum. Među njima odavno nije bilo problema i obračuna. Međunarodna policija se protiv ove publike nije borila smatrajući da je to stvar lokalnih policajaca.

U bivšoj Bosni i Hercegovini je bilo još daleko do reda i poštovanja zakona. Koji bi vojnik koji je za četiri godine navikao da ratuje u uslovima potpune anarhije, poželeo da pošteno zarađuje novac? Osim toga, u zemlji je bilo nekoliko stotina hiljada nezaposlenih. Mnogo jednostavnije je bilo napraviti manju bandu i podeliti teritoriju po dogovoru s bivšim neprijateljima. Put postoji – znači, biće putnika koji se mogu pljačkati. Tim pre što je u Bosnu počelo da se vraća na desetine hiljada izbeglica koje su iz Evrope donosile sve što su dobile na poklon od humanitarnih fondova Nemačke, Austrije, Danske i drugih evropskih zemalja.

Tih dana su specijalne službe SAD takođe pokušavale da razjasne situaciju u vezi s proizvodnjom i trgovinom drogom. Neočekivano su isplivali podaci o kojima se ovde obično nije govorilo u toku svih ratnih godina. Radilo se o drogi u Bosni.

Više puta sam nailazio na policiju i na vojnike u Sarajevu i Mostaru. Uvek me je čudila nervoza u ponašanju mladića u uniformi. Ponekad su bili preterano agresivni, a često bi me gledali praznim, umornim očima. Video sam takve i na planini Igman i u blizini Sarajeva. Mladi oficir muslimanske obaveštajne službe gledajući akreditaciju i ruski pasoš dugo vremena nije mogao da shvati kako je na njegovoj teritoriji mogao da se pojavi čovek iz Moskve. Prvo sam ovakvo ponašanje objašnjavao prosto time da ne želi da komunicira s Rusima. Međutim, ispostavlja se da su u Bosni mnogi strani novinari više puta prolazili kroz ponižavajuću proveru od strane ljudi «mutnih očiju». Ako im nisu dozvoljavali da normalno rade to znači da su imali šta da kriju. Ponekad su nalazili opravdane razloge – «Kod nas je rat i svaka kuća, škola i bolnica su vojni objekat.» Ali, kakvi strateški važni objekti mogu postojati na čistom polju? Ispostavilo se da ih ima. SFOR je otkrio informacije o tome da su se u kraju oko Mostara u toku svih godina rata nalazile plantaže marihuane. Otkrili su ih avioni-obaveštajci koji su danonoćno patrolirali iznad bosanskog vazdušnog prostora. Pre rata su ovde bile najeće plantaže duvana na Balkanu. I „indijska konoplja“ se ovde brzo primila, dostižući ponekad visinu od dva metra. Mnogi meštani su tvrdili da su gajili „travu“ za „domaću upotrebu“. Ljudi su više puta pokušavali da me ubede u to da ona ne ide iz Bosne. Ali, od Mostara do Splita se putuje 2 sata, a Split je čak i hrvatska policija nazivala jadranskom prestonicom droge.

Ljudi su se bogatili na drogi ne stideći se nikoga i ničega. Ni za koga nije bila tajna da je i u Snagama za sprovođenje sporazuma i u drugim međunarodnim organizacijama u Bosni bilo onih koji su voleli da popuše cigaretu ili dve opojne trave. Bilo je slučajeva kad su zaustavljane «plave beretke» koje su prevozile manje količine marihuane. A mudžahedini koji nisu mogli da zamisle ratni život bez droge, bili su stalni kupci lokalnih trgovaca. Navođeni su i iznosi koje su zarađivali na konoplji – 15 miliona dolara. Američke specijalne službe su tih dana morale da kontrolišu ne samo izlazak mudžahedina iz Bosne, već i da zatvaraju kanale lokalnim dilerima koji su vojnicima SFOR nudili travu, odgajenu na obalama Neretve.

Konstantin Kačalin