Niko nije hteo da pomaže Bosni

U februaru 1984. godine u Sarajevu su održane 14. Zimske Olimpijske igre. Tada je za Sarajevo čuo ceo svet. Ali 8 godina kasnije započelo je uništavanje grada i njegovih stanovnika. Do 1996. godine od mnogih olimpijskih objekata ostale su samo ruševine.

Bio je srušen čuveni stadion Zetra, sportski skijaški centri na Igmanu i Bjelašnici. Šteta se procenjivala na sto miliona nemačkih maraka. MOK je izdvojio nekoliko miliona dolara za rekonstrukciju ovih jedinstvenih arhitektonskih i sportskih objekata. Francuzi su nameravali da investiraju u skijaške trase na Igmanu. Mnogi su sanjali da ubuduće organizuju još jednu Olimpijadu i ponovo da zapale plamen prijateljstva.

Ali u februaru 1996. godine u predgrađima Sarajeva gorele su kuće – Srbi su odlazili iz svojih regiona i palili svoje kuće da nikome ne pripadnu. Pod muslimansku kontrolu prelazio je sarajevski kvart Vogošće. Tamo su spalili sve što nisu mogli da odnesu ili demontiraju.

Glavni koordinator humanitarnog dela Dejtonskog sporazuma Karl Bildt je bukvalno molio Srbe da ostanu. Odmah posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma mnogi poznati evropski i američki koncerni su izrazili želju da investiraju u rekonstrukciju industrijskih preduzeća BiH Folcvagen, Simens, Erikson, Filip Moris, Beneton i drugi su hteli ponovo da ovde otvore proizvodnju svoje produkcije.

Do 1992. godine Bosna se smatrala jednom od industrijski najrazvijenijih republika bivše SFRJ. Imala je veze i kooperaciju skoro sa svim republikama. Već u februaru sarajevska firma Bosnalek zajedno sa Slovencima je počela da proizvodi jedinstvene lekove. Ali to je bila samo kap u moru u poređenju sa milijardama koje su bile potrebne BiH za normalan život. A u prva dva meseca 1996. godine uemsto planiranih 700 miliona stiglo je 62,5 miliona dolara iz budžeta EU.

Ni SAD, ni Japan, ni arapske zemlje nisu potkrepile svoja obećanja konkretnim finansijskim injekcijama. Nadali su se da će Svetska banka uplatiti 150 miliona dolara, ali ona je čekala da se uredi udeo zaduženosti Bosne sa ostalim republikama SFRJ. Do 1999. godine u Sarajevo je trebalo da bude uloženo 5 milijardi. Ali onih koji su hteli da ulažu u nestabilni region bilo je malo, i glavni ček je morala da plaća Evropa koja je izdržavala skoro milion bosanskih izbeglica.

Zaniljmivi detalj. Za vreme rata i domah posle njega Evropa se trudila da na Balkan izveze namrinice sa odavno isteklim rokom trajanja. Kupovali su u bescenje robu koja je odavno ležala na skladištu, i kako se ne bi mučili sa otpisivanjem i uništavanjem, odvozili su je u gladnu BiH. Posle okončanja bojevih dejstava u prodavnicama je moglo da se kupi, na primer, duboko zamrznuto meso staro 15 godina. Valda je ukinula sve carinske takse za uvoz namirnica. To je otvorilo put najjeftinijoj hrani iz čitave Evrope. Svi su bili zadovoljni, jedni time što mogu jeftino da pojedu, drugi što su se izbavili opasnog mesa, sira, kobasice. Zdravlje ljudi nije brinulo biznismene ni malo kada su mogli da se zarade milioni dolara. Tako da u februaru 1996. godine u Bosni je bio pravi bum najjeftinije i najgore hrane u Evropi.

U Tuzli u međuvremenu već se smestio osnovni deo kontigenta od 20 hiljada vojnika iz Pentagona. Smeća je bilo više nego dovoljno. I izbeglice su skupljale ostatke sa američkog stola da ne umru od gladi. Izetbegović i humanitarni fondovi nisu imali novca da normalno nahrane izbeglice. I morali su nesrećnici da kopaju po kontejnerima kada je završena pomoć u vidu mesnih konzervi, kese brašna i ulja. Tužna slika, ako se računa da su do nedavno ovi ljudi imali svoje kuće, pristojnu platu i mir.

Konstantin Kačalin,